Скидање прашине

Како су се борци за слободу претворили у зликовце!

3156
Вађење убијених их јама у које су их бацили комунисти, (Црна Гора, 1943) - из приватне архиве др Радмила Бојовића

Пише: др Коста Николић

Oдмах по окончању рата у Србији и Црној Гори је дошло до опсесивне потраге за унутрашњим непријатељем. Oд бораца за слободу комунисти су се преко ноћи претворили у тоталитарне носиоце власти. Они су мислили да на то имају историјско право и за њих није имало значаја то што су издали оне идеале за које се народ борио у рату. Та метаморфоза није познавала етичке скрупуле или стид, а тога је понајмање било код Тита.

Беспоштедни грађански рат из времена окупације настављен је по истеривању немачких снага, овога пута у виду обрачуна победника са сопственим грађанима за које се веровало или претпостављало да неће прихвтити нову власт и нову идеологију. После суровог рата у којем су се борили сви против свих,  дошло је време освете.

Победници су, да би неограничено и несметано владали, увели терор и почели да се свете не само непријатељима већ и свима онима који су могли да им буду сметња у стварању „новог поретка“.

Уништавање грађанског друштва и парламентарне демократије вршено је етапно и вођено је теоријом и праксом бољшевичке револуције. Тај процес одвијао се постепено и углавном је био завршен до 1948. године. Рестрикцијом основних људских и политичких права, као и мерама државно-партијске репресије, комунисти су успели да елиминишу сваки облик опозиције.

Основни стубови диктатуре били су тајна полиција, судови и армија. У самом почетку консолидовања власти указала се потреба за одвајањем војске од терора над народом, па је створена Озна („Одељење заштите народа“). То је била политичка полиција чији је основни задатак било уништење поли тичких противника режима, те је постала оличење диктатуре.

Озна је пред стављала самосталну оружану силу и имала неограни чену власт – хапсила је, судила, стрељала, слала на принудни рад, убијала јавно и тајно. Имала је овлашћења да убија без суђења, најчешће из заседа и ноћним упадима, сва лица која би на било који начин могла да угрозе власт.

Комунисти су у убијању видели јуначки циљ. Тако су се стапали с вишим ауторитетом који су слушали, а у исто време мрзели оне ван групе. Непријатељ се сатанизовао, а борба против њега поста јала је митска, док се Тито као вођа мистификовао.

Уклањање непријатеља морало је да буде сурово јер за њега нису важиле људске норме и он се убијао без милости, а тај чин је високо вреднован на скали револуционарне храбрости. Уништаање непријатеља тумачило се као борба против оних који угрожавају постојање „правих“ људи. Убијањем таквог непријатеља комунисти су се приближавали слици митских архетипских јунака, „спасилаца човечанства“ који извршавају задатак добијен од највиших моралних инстанци, задатак који је био у складу с принципом идентификације са сликом вође као спасиоца.

Најмоћнији центар „васпитања“ новог друштва био је репресивни систем који је у почетној фази подразумевао да је сваки грађанин, у сваком тренутку, могао да подлегне репресији. Тај систем није био спутан никаквим правом, већ су правна правила увек конструисана на начин да се репресивној власти остављала пуна слобода употребе насиља над грађанима.

И у овом домену примењено је бољшевичко наслеђе које је показивало да право новог поретка није требало да има ништа за једничко с правом у традиционалном значењу, тј. с правом ко је би на било који начин могло да ограничи апарат власти.

Коначна одмазда над пораженим антикомунистичким формацијама и бројним цивилима извршена je у мају и јуну 1945. на територији Аустрије и Словеније. Била је застрашујућих размера, јер је за непуних месец дана ликвидирано више десетина хиљада људи.

У послератној Југославији жртве су систематски брисане из јавног сећања. Ћутање победника затирало је сећање на његова недела.

Злочин који је нова југословенска власт починила над својим држављанима, масовна убиства без пресуде, додатно су појачавала наређења о ћутању и одузимању права на гробно место. Масовне гробнице, појединачни гробови и жртве једноставно нису смели да постоје. Гробнице су биле разорене, прикриве не, уништене.

Они који су чинли злочине, у име нове идеологије, нису се плашили да ће њихове жртве једном ускрснути и проговорити. То им је давало посебну снагу, као и осећај да је време стало и да се никада ништа неће променити. Слично као у Совјетском Савезу некада, револуционарним џелатима није уопште падало на памет да те сјене могу једном устати и позвати своје гробаре на ред.

(„Једна изгубљена историја“, Службени гласник, Београд, 2019)