У развоју хришћанства чак и име јеванђеља – радосне вијести – указују на централно мјесто весеља и радости. У Новом завјету, радост је плод одустајања од имања, док је туга расположење онога који се држи ствари (Матеј 13:44, 19:22).
Шта је срећа? Мада се та ријеч користи на различите начине, када се узме у обзир њено популарно значење, најбоље је дефинисати као уживање у друштвеном успјеху, зарађивању више новца, добитку на кладионици, куповини новог телефона или телевизора; конвенционално сексуално уживање, једење до миле воље, стање усхићења изазвано пићем, трансом, дрогама…
Уживање хедониста, задовољење сваке нове потребе, задовољење сваке нове пожуде, производи различите степене узбуђења. Али не доводи до радости. Заправо, недостатак радости чини нужним потребу за новим, још узбудљивијим уживањем.
У том смислу, модерно друштво је у истој позицији у којој су Јевреји били прије три хиљаде година. Причајући народу Израела о једном од њихових најгорих грехова, Мојсије је рекао: „Јер нијеси служио Господу Богу својему радосна и весела срца у сваком обиљу“ (Пета књига Мојсијева 28:47).
Радост је пратилац продуктивне активности. То није „врхунац доживљаја“, који кулминира и нагло се завршава, већ зараван, стање осјећања које прати продуктивно изражавање основних људских способности. Радост није екстатична ватра тренутка. Радост је сјај који прати бивствовање.
У развоју хришћанства чак и име јеванђеља – радосне вијести – указују на централно мјесто весеља и радости. У Новом завјету, радост је плод одустајања од имања, док је туга расположење онога који се држи ствари (Матеј 13:44, 19:22).
У многим Христовим изјавама радост је пратилац живота у модусу заснованом на бивствовању. У последњем говору апостолима, Христос прича о радости у коначном облику: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни“ (Јован, 15:11).
