Духовне лекције

Срећа кратко траје, научите шта је радост!

2134

У развоју хришћанства чак и име јеванђеља – радосне вијести – указују на централно мјесто весеља и радости. У Новом завјету, радост је плод одустајања од имања, док је туга расположење онога који се држи ствари (Матеј 13:44, 19:22).

Шта је срећа? Мада се та ријеч користи на различите начине, када се узме у обзир њено популарно значење, најбоље је дефинисати као задовољење – уживање у друштвеном успјеху, зарађивању више новца, добитку на кладионици, куповини новог телефона или телевизора; конвенционално сексуално уживање, једење до миле воље, побјеђивање на трци, стање усхићења изазвано пићем, трансом, дрогама…

Уживање хедониста, задовољење сваке нове потребе, задовољење сваке нове пожуде, уживање савременог друштва производи различите степене узбуђења. Али не доводи до радости. Заправо, недостатак радости чини нужним потребу за новим, још узбудљивијим уживањем.

У том смислу, модерно друштво је у истој позицији у којој су Јевреји били прије три хиљаде година. Причајући народу Израела о једном од њихових најгорих грехова, Мојсије је рекао: „Јер нијеси служио Господу Богу својему радосна и весела срца у сваком обиљу“ (Пета књига Мојсијева 28:47).

Радост је пратилац продуктивне активности. То није „врхунац доживљаја“, који кулминира и нагло се завршава, већ зараван, стање осјећања које прати продуктивно изражавање основних људских способности. Радост није екстатична ватра тренутка. Радост је сјај који прати бивствовање.

Уживање и узбуђење доводе до туге након што се такозвани врхунац достигне, јер узбуђење је доживљено, али суд није порастао. Унутрашње моћи човјека се нијесу повећале.

Као што се може очекивати, радост мора одиграти централну улогу у религиозним и филозофским системима који циљем живота проглашавају бивствовање.

Мада упозоравају на уживање које потиче од задовољења похоте, Стари завјет и касније јеврејска традиција, радост сматрају расположењем које прати бивствовање. Књига псалама завршава се великом химном о радости. Динамични псалми започињу са страхом и тугом, а завршавају се у радости и весељу. Шабат је дан радости и у месијанско доба радост ће превладати. „С радошћу ћете црпсти воду из извора овога спасења“ (Изаија 12:3).

У развоју хришћанства чак и име јеванђеља – радосне вијести – указују на централно мјесто весеља и радости. У Новом завјету, радост је плод одустајања од имања, док је туга расположење онога који се држи ствари (Матеј 13:44, 19:22).

У многим Христовим изјавама радост је пратилац живота у модусу заснованом на бивствовању. У последњем говору апостолима, Христос прича о радости у коначном облику: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни“ (Јован, 15:11).

Ево једног од најљепших поетских израза идеје стваралачке моћи смијеха и радости: „Када се Бог осмјехује души и душа узврати осмјех Богу, рађају се лица Тројства. Говорећи у хиперболи, када се отац осмјехује сину и син узвраћа осмјех оцу, тај смијех ствара ужиање, то уживање ствара радост, та радост ствара љубав, а љубав ствара лица „Тројства) од који је једно Свети дух“ (Мајстер Екхарт: „Блекни“, 245).

Спиноза радост поставља на највише мјесто у свом антрополошко-етичком систему: „Радост је прелаз човјекаи з мањег у веће савршенство!“ (Етика, 3). Да не би пропали морамо тежити приближавању „модусу људске природе“, односно морамо бити оптимално слободни, рационални, активни. Морамо постати оно што можемо бити. Стога је радост оно што доживљавамо у процесу приближавања циљу да постанемо своји.

(одломак из књиге „Имати или бити“, Ерих Фром)