МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА

Зет – најгоре звање

721

Нема горега званија од зета

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Лијепо ли је бити посилни, служит коњицу у војсци, бити шинтер, чуват дваес-тријес зечева, лежат у прдакану, срести ђаволе у Котловари, али бити зет, то ти је убиј боже. Тобож нијеси коњ, а мораш климат главом и јашу те, мислиш да нијеси магарац, а товаре те и бију по ушима. Можеш вјеровати у бога али мораш слушат ташту.

Јес, и зет се с прва краја убаћи и убичи, ко га не би зно, реко би: ,,Фала боже, силнога чојека, од коговића је“. Траје тај његов зор и нам таман колико пасја свадба. Додуше у то вријеме збори му се да је: пиле, јагње, голуб, маче… али закратко то траје.

Кад га једном крсте да је теле то ће и остат док му не буду држали говор на сарани. Телад су вазда на цијени, она четвороножна, а она двоножна, те их вабе зетовима, не вреде ни јареће коже од кад им таште застаруше над ваганом, јатаганом, образом и љуцковином, тамо њином.

Невоља је ташти. Види Исусове муке док подигне шћер, а још трипут више док је не ували некаквоме вјетропиру и мутану, па да је не слуша. Да слуша, богме, или ће му све његово, поливено, омркати. Зар није њена шћерана зор-ђевојка била, могло јој је бити да бира, овога оћу, овога нећу. А је ли баш из истине, никад не наговарајте зета да пита. Не стварајте му смрт без потребе. Додуше, не би било које штете.

Шта се може учињет од чељадета. Гледаш, силан момак, вила горска, не би му било мане да је перјаник. Ожени ли се, да га не познаш, ничим се учини, као да није онај пређашњи. Немам ти шта зборит. Попију ли три каве код таште, попију оно што се не пије, за цио живот.

Просто што иг држе на ланцу но непросто што они блесе и блеје за њима ко да су иконе. Ко да им дају мацину траву. Ташта па ташта. Каква ташта, таштило иг у сулудну главу. Ни да им је мајка. Каква мајка. И не пада им на ум за њу, а за таштом да прецркну.

Требало би овијема, данашњијема зетовима, кад се, недај боже нешто деси таштама им, ставит на сваки прст по половину корубе од ора’а, да се јадо-људи не изгребу и нагрде. Доста су и овако нагрђени. Добра је то ствар, некад се стављало мачкама на шапе да се не пењу ноћу на сланину. Користило је, а оће ли користити зетовима, не знам. Мрчно, богоми, док су овакви.

Чекају да им таште скувају јаја. Скуваће им нек се не боје. Да су им ко овновима, неће од њиг остат ни колико ђинђува.

Зборе људи да је да добију сина па се томе веселе. Не пада им на ум, једнога дана назваће се зетом па нема ту више сина ни чојека ко да га никад ни било није.