СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

О ЗДРАВИЦИ МАША ЂУРОВИЋА: Краљ Никола био злурад до бола!

14941

Црногорско-брдски господар и „цар јунака“, књаз-краљ Никола, био је и пјесник лирски, епски и драмски, а нарочито је био даровити бесједник, одликовао се блиставом усменом реториком, па је волио да га окружују природно надарени народни приповједачи, људи разговорџије, мудраци и пророци, каквих је на дворском оџаку било у свим раздобљима његове скоро 60-годишње владавине Црном Гором.

Нарочито се стварала разговораџијска атмосфера на Петровића двору у слављу крсне славе Петровића, о Ђурђевамом дану, када је Господар дочекивао славске узданице, међу којима је стални и омиљени гост био војвода Машо Ђуровић, јунак, три пута рањаван на бојним пољанама, чије су груди блистале Обилића медаљом, Даниловим крстом, Руском колајном и другим одличјима.

Када се искупе сви узданици и средњикују Господару крсну славу, Машо је подизао здравицу и изговарао ову загрижљивицу наздравицу, говорећи од чега све да Господ ушчува Господара Црне Горе и Брда:

„Сачувај те Бог и крсна слава, господаре:

од шпијуна и издајника домовине

од турског побратимства,

од арбанашке бесе,

од скадарског везира,

од млетачке лажи,

од ћесарове окупације и од прикривеног душманина.

Сачувај те Боже, господаре:

од интрига цетињских,

од пизме бајичке,

од стиме цеклићке,

од трговине његушке,

од мала цуцкога,

од кириџлука граховског,

од поткутњице бјеличке,

од главарства чевског,

од четовања велестовачког,

од харамбаша војинских,

од плијена марковљанског,

од одијела загарачког,

од каравана комаског,

од војводства љешанског,

од сердарства цеклинског,

од рана љуботињских,

од љубоморе црмничке,

од Турака барских,

од старосједилаца улцињских,

од насеља грбаљског,

од дуговања паштровићког,

од фиса зетскога,

од чојства подгоричког,

од хвале кучке,

од кумства васојевичког,

од племства морачког,

од кућа ускочких,

од мегдана ровачких,

од имања братоножићког,

од комшилука пиперског,

од зорње бјелопавлићке,

од сиротиње пјешивачке,

од пестокупљевине никшићке,

од крви луковске,

од свађе жупске,

од рђе шаранске,

од лукавства дробњачког,

од иле пивске,

од лажи гатачке,

од путева голијских,

од вода бањских,

од одива рудиниских,

од засједа рудинско-трепачких,

од смрада которског,

од поморских капетана бокешких.

Сачувај те Боже, Господаре:

од суда кметовског,

од власти капетанске,

од извршења перјаничког,

од грба почасног перјаника,

од поповског бира и молитве,

од богатства никоговићког,

и од жене намигуше.“

Ова наздравица Господару, за коју се говорило да је срочио и накитио сам књаз Никола и додао је свом омиљеном војводи Машу, на славском весељу имала је двоструку улогу: да опомене и да забави, а сва је двострукаста и посјечита вишеструко. Загризала је у месо, у душу, у нарав, у обичајност, у морал, у социјално стање, у историју, а и опомињала је нека племена на понешто што им двор владарски није заборавио.

Понегдје је пренаглашено нешто што нема много значења са карактером племена. То је случај са племенима чије се сиромаштво наглашава без њихове кривице и заслуге, што је случај са каменитом поткутњицом бјеличком, која није плодна као бјелопавлићка или зетска имања; а исти је случај са овим пријекорима: „од кућа ускочких“, пошто су тада ускочке куће биле колибе, савардаци, и не само ускочке, него 80 одсто  Црногораца и Брђана. Исто важи и за зађевицу Пјешивцима – да Бог ушчува Господара „од сиротитње пјешивачке“. Према томе, ови дјелови заједљиве наздравице који погађају племена у сиромаштво – нијесу чојствени и нијесу долични да буду говорени у Двору који је и одговоран за такво имовинско стање оних на које циља.

Наздравица је наравњена ругалачким тоновима и тешка је и кад се тиче стрелица упућених и другим племенима, попут ових: „од пизме бајичке“. Као да остали нијесу пизматични били; „од љубоморе црмничке“, као да други нијесу од тог свраба патили; „од свађе жупске“, као да друга племена нијесу била свадљива; „од иле пивске“, каа да илави нијесу били и остали Црногорци и брђани; „од лукавстав дробњачкога“, као да су само дробњаци били лукави; „од рђе шаранске “као да рђа није гризла и друге, само им се није тако однијело.

Наздравица је крцата двострукостима, исказима за које се не може поуздано рећо да су само саркастични, ни да су признаница у свему реалног стања, или су обоје, као што су ови: „од главарства чевског“ да ушчува Бог Господара, јер се не би могло рећи за Чевљане, чија је сабља и пушка одувијек била чуваркућа Петровића; а то се може исто двоструко тумачити у призививању чувања „од четовања велестовачког“, пошто гусле пјевају о бритком четовању Велестоваца, па се о њему може говорити само устајући, са решпектом.

Но, ову здравицу треба примит више  шаљиво, мање збиљски, иако је пуна збиљских злурадица, јер је здравица по свом позвању више необавезница него обавезница, мада је овдје у питању фдворска наздравица, а на двору је пожељна ласкавица, као на двору.

(пок. Момир Војводић у ревији Исток, фебруара 1997.)