Изразом жута штампа означава се у нас, а и другде по свету, одређена врста дневних и периодичних листова. То су они ,,јефтини“, ,,петпарачки“, ,,булеварски“, ,,трачерски“, ,,револверашки“ или ,,пиштољ-листови“ који доносе сензационалне и непроверене вести, служећи се свим средствима да привуку и задрже интересовање ширег круга читалаца.
,,Жуту штампу“ сви читамо – редовно, или бар повремено. Многима, међутим, није јасно – кад знају њен садржај и ниво – зашто се таква штампа назива жутом, а не плавом, зеленом, или, што би јој најбоље пристајало – шареном.
Да би се објаснило порекло овога израза, треба мало завирити у историју штампе, посебно америчке, последњих деценија 19. столећа. Био је то најбурнији период у развоју америчког новинарства. Протекао је у немилосрдној борби две моћне новинарске куће – Пулицерове и Херстове.
Од почетка осамдесетих (тачније, од 1883) до средине деведесетих (1895) на њујоршком тржишту информација неприкосновено је господарио Џозеф Пулицер, један од зачетника масовне булеварске штампе, касније оснивач новинарске школе на Универзитету Колумбија и познате награде за дела из америчке историје, поезије, драме, романа, музике и новинарства, која и данас носи његово име.
Од три Пулицерова листа највећи тираж имао је недељни додатак у боји листа Њујоршки свет под насловом Sunday World, који је штампан у 600.000 примерака. Ту су радили тадашњи најбољи амерички новинари и илустратори, међу њима и уметник-графичар Ричард Аутколт. Он је 1895. привукао велики број читалаца комичним стрипом чији је главни јунак био косооки дечак у жутој мајици. Аутколтов стрип имао је често фриволан (испразан и неукусан) садржај, али се свиђао шароликој публици, углавном ниског новоа образовања.
И управо те године појавио се у Њујорку још један амбициозни издавач новина – Виљем Херст. Спретан и послован, набавио је најмодерније машине за штампање у боји, а онда је двоструко већим платама превео у свој лист Њујоршке новине најбоље Пулицерове журналисте и илустраторе, па и самог Аутколта.
Ослобођени потпуно респекта према истини, држећи се девизе: ,,Ако нема сензације, треба је измислити“, они су за новог газду писали голицаве приче, узбудљиве репортаже и сензационалне вести, цртали стрипове и карикатуре. У тај се лист, заједно са Аутколтом, преселио и ,,жути дечак“ па је око тога избио велики рат између два новинска магната. Падали су ниски ударци и с једне и с друге стране, а у сукобљеним новинама нису се бирала средства да се придобије или преотме што већи број читалаца.
,,Жутог дечака“ код Херста цртао је Аутколт, а код Пулицера нови илустратор, један такође познат њујоршки сликар и карикатуриста. Због рата око ,,Жутог дечака“ и додворавања најнижем укусу читалаца у тој борби, чиме је снижаван углед и једне и друге куће, редактор Њујорк преса, Ервин Вордмен објавио је у својим новинама 1896. године оштар коментар, у коме је оба конкурентска листа назвао подругљиво ,,жутом штампом“.
Од тада, ево већ више од стотину година, тај израз живи у новинарској терминологији широм света, означавајући јефтину, булеварску, сензационалистичку штампу, новине у којима има више боје и истакнутих крупних наслова него текста, више измишљотина и афера него правих, истинитих информација.
У време настанка израза ,,жута штампа“, таква је оријентација, поред осталог, допринела да на америчком информативном простору превлада конзервативни Херст, који је касније створио читаву новински империју, док је шеснаест година старији, али и одмеренији, Пулицер губио битку. Умро је 1911, а његов концерн се гаси десетак година иза тога (након Првог светског рата).
У вези са ,,жутом штампом“ има још једна занимљивост коју вреди забележити. ,,Жути дечак“, по коме је настао и тај израз, испао је сасвим случајно жут. То је, наиме, била једина боја, која се, поред већ четири постојеће, могла добити на машини за бојену штампу коју је тада набавио Пулицер. Да је штампарска техника била развијенија, можда би се уместо ,,жутог“ појавио ,,шарени дечак“, па бисмо онда данас уместо ,,жуте“ имали ,,шарену штампу“. То, међутим, не би ништа мењало – њен садржај био би исти.
(Милан Шипка)
