колијевка васојевића

Лијева Ријека – слободарско гнијездо

8052

Историја, њене стазе и путокази, њено слово нигдје се не доживљава тако дубоко и тако блиско као на мјесту гдје се и догађала и гдје о њој причају споменици онима који су је и стварали, као њен живи дио. Сусрет са тим простором незабораван је час историје. То је додир са духом борбе и слободе.

Таквих мјеста у Црној Гори има свуда, сваки крај је жива историја. О њима говоре споменици, пјесме и људи. Тако сам доживљавао Лијеву Ријеку, матицу Васојевића. Она је мјесто за памћење. Људи са оним што су некада били, и нијесу ништа друго до кап времена.

Човјек се овдје ослободио журбе и илузија. Живи под звијездама окружен раскошним природним бојама, мјесто тихо, смјештено с обје стране ријеке, која се тешко пробија кроз клисуре према Морачи. Неколико кућа од камена ћути поред пута. Ту је историја овога краја, записано вријеме, људи, погибије, бојеви… Ово је мјесто искра слободе:

,,Бјеше сунце прошло кроз облаке,
Па синуло до на врх Комова.
Мало било, дуго не трајало,
Сиђе сунце у долину равну
Веселе се горе и потоци
А највише огњена ријека“

Лијева Ријека је свједок. Налази се са лијеве стране главних путева љутој Арбанији и Турској. Тако је и име добила. Једно је тачно: Ово мјесто је слободарско гнијездо. Овдје има много старина, зидина, крстача, зараслих у земљу, развалина, написа уписаних у камен и много мрамора.

Лијева Ријека је колијевка Васојевића. Она је свјетлост, искра слободе и духовност племена. Налази се испод неба и Комова. У њој мјесто Ножица, Васова столица, како се у народу каже. На њој је манастир Васа Васојевића, родоначелника племена Васојевића.

Када је Васо дошао у ове крајеве ту је стао, окренуо се и рекао: ,,Овдје ћу да саградим дом“, и то мјесто назваше Ножица. Ту је подигао себи задужбину, посветио га Архангелу Михаилу, као уосталом, сви Немањићи.

Ту се окупљало племе са својим војводом и другим главарима на зборове и договарања од памтивјека. Постоје записи да је Лијева Ријека припадала Комској жупи (Дечанска хрисовуља из 1220. и 1330. године), што значи, да је овај простор са манастиром на Ножици припадао Дечанском метоху. Дакле, Васојевићи су насељавали простор око Комова и долине Лима прије Косовског боја.

Васојевићи се држе за једну породицу. Послије турске најезде становништво се селило у друге крајеве. Васо је поново окупио племе на Ножицу и водио дуге борбе против Турака, успио да сачува његову духовност и националну свијест. Његову борбу и јединство племена наставили су васојевићки кнезови, војводе и читав народ.

Била је Лијева Ријека одувијек ратно упориште. Бродиле су и ходиле му кроз времена само војске. Она је била стража и предстража, дух слободе, међу тврђавама и брдима, испод Кома. У времену све се смири и заћути. Сад је само дивно име и камено гробље, у пјесми опјевано и остављено:

,,Кад бијаше наш војвода,
Чујаше се са врх Кома,
Потресаше до Стамбола
Сам за њега царе знаде…“

(Ратко Делетић, ,,На злоречици Андријин град“)