ПОГЛЕД С ИСТОКА

ЗАР И ТИ „СИНЕ“ НИКОЛА МАРКОВИЋУ: Црногорски Гебелс пише за „Дан“!

5038

Пише: Донко Ракочевић

Никад ми није било теже да напишем текст од овог. А објаснићу и зашто. Учествовао сам, на више начина, у покретању „Дана“, нудили су ми чак да будем први главни и одговорни уредник, писао сам за ту новине (више колумни и цијели додатак „Фикс“), довео сам Николу Марковића у „Дан“ (као изузетно талентованог дописника београдског „Свједока“ из Црне Горе), довео сам и Драгана Росандића у ову редакцију (касније је он напустио из принипијелних разлога), довео сам и карикатуристу Горана Шћекића, учио покојног Душка Јовановића првим новинарским и уредничким лекцијама и редизајнирао цијелу новину која је до тада изгледала као дјечији албум са сличицама. Радовао сам се првом броју „Дана“, више него првом броју свог „Истока“!

Нијесам ни сањао да ћу двије деценије касније расцијепати ту новину, на путу од киоска до куће, чврсту увјерен да је више никада нећу узети у руке! А десило се то због колумне (у данашњем броју) Миодрага Влаховића, бившег министра спољних послова а будућег амбасадора у Ватикану, под насловом “Ватромет господина Рогозина“. Морам да признам да нијесам ни читао текст, повраћао бих (!), мада сам чуо да је ријеч о оди НАТО-пакту и нападу на Русију. Небитно! Све да је „пљувао“ по Западу као у служби крштења, мој данашњи примјерак „Дана“ би свеједно завршио у кошу!


Па, о чему је онда ријеч? Дати простор за ауторски текст највећем антисрбину и безбожнику у Црној Гори (а знамо да су борба за заједничку државу, српство и православље били темељи на којима је подигнута ова дневна новина) који је априла 2005. године, као министар иностраних послова, писао документ, слободно можемо рећи фашистичке садржине, под насловом „Анализа медијске сцене у Црној Гори“. У том документу се дају упутства провладиним медијима како да воде пропаганду против Срба и заједничке државе, чак и против заједничких спортских селекција, па каже: „Избјегавати фразе типа НАШИ ПЛАВИ, МИ СМО ПОБИЈЕДИЛИ; УМАЛО НИСМО ДАЛИ ГОЛ; ИГРАЋЕ У НАЈДРАЖЕМ ДРЕСУ…“

Срби, Албанци и друге мањине у Црној Гори, у поменутом документу се третирају  малтене као нижа врста, због чега сам тада у „Истоку“, објавио текст о Миодрагу Влаховићу под насловом „Ко је црногорски Гебелс?“ Влаховић је, после тога, покушао да спере љагу са себе, тврдећи да је то његово приватно писмо упућено премијеру Милу Ђукановићу, а не медијима!

О каквом србофобу је ријеч, говори и сторија коју сам пронашао у истом тексту у „Истоку“. Наиме, он је у својој постојбини (село Улотина код Андријевице) присуствовао  традиционалном фудбалском турниру „Игром против заборава“, а када је, на полувремену финала, са озвучења загрмјела нека српска пјесма, он се жестоко посвађао са организаторима, хтио да кида каблове, звао полицијског шефа Мића Орландића, и на крају је интервенисала полиција да би спријечила тучу.

Да њему „нијесу све на броју“, и мимо српског питања, говори анегдота за коју сам потврду добио од више извора па и од Горана Ракочевића Сита коме је тада страдала шофершајбна управо купљеног џипа. Наиме,  министар Влаховић је улазећи у свој кабинет видио да му секретарица пуши, почео је да виче на њу, а скупоцјену пепељару (поклон амбасадора Њемачке) фијукнуо кроз отворени прозор. Пепељара је пала на Ситову шофершајбну, упалили су се аларми, дотрчали су полицајци који су били око зграде, а мјесецима после препричавали ову бизарну сцену.

Него да се вратим „Дану“. Већ мјесецима, па и дуже, слушам причу да је „Дан“ под контролом западних амбасада, али нисам хтио, без доказа, да се упуштам у такве расправе, иако сам, у том смислу, примијетио пуно симптоматичних текстова. Поготово никада нијесам хтио да учествујем у, многим круговима, омиљеним причама о преотимању власништва над „Даном“ од стране одређених лица – једино знам да га је формирала Социјалистичка народна партија, уз Милошевићеву помоћ, а формално га региструјући на предузеће „YU-media mont“.  Шта се после дешавало, никада ме посебно није интересовало, нити ме интересује данас.

Али, оно што ме интересује и што могу, мирне душе, да закључим данас, јесте да „Дан“ више нема ни обрисе онога због чега је основан крајем 1998. године (остала је само још ћирилица, због чега га неки моји ФБ пријатељи зову „Вијести на ћирилици“). Ништа ми није више чудно у овој „проклетој авлији“ званој Монтенегро, али да ће „црногорски Гебелс“, Миодраг Влаховић, писати за „Дан“ – стварно нисам могао сањати ни у највећим кошмарима.