КО РАДИ У ЦРНОЈ ГОРИ?

Запосли ми оног малог!

2767
Карикатура: Горан Шћекић

-Зашто сте се баш одлучили за државну институцију?
-Ајде, тата, не зезај, него реци ђе ми је канцеларија.

Пише: Даница Кораћ

Замислите да лутате пустињом и умирете од жеђи. У даљини видите фонтану из које извире вода. Тетурате се према њој, падате, а фонтана ишчезава пред вашим очима. Остајете да лежите у пијеску са горким укусом у устима. Ова појава се зове фатаморгана, познатија као процес тражења посла у Црној Гори. Кад год вам се учини да је оглас за посао као створен за вас, испостави се да је то била фатаморгана. Варка. Превара.

Нисте још ни устали из пијеска, а већ је неко попио вашу воду. Неко ко је ,,партијски човјек, или неко ко је ,,заслужан” грађанин, или неко ко је ,,добар” са предсједником Општине, или неко ко је… Ако нисте Неко узалуд вам све знање овог свијета јер би се, у Црној Гори, и Никола Тесла о јаду забавио да нађе посао.

Кад завршите факултет имате неколико начина да дођете до посла: први, да постанете члан партије која запошљава своје чланове (уколико нисте жигосани од стране родитеља по рођењу), други, да ,,видите некога” да вас препоручи (то је ,,неко” ко ,,има везе на све стране”, ,,запослио је пола града”, а прича се да редовно ,,кафенише” са функционерима), трећи, да се до бесвијести јављате на огласе (који су у 95 одсто случајева намјештени), четврти, да постанете министрова или директорова љубавница (или љубавник, што је сасвим нормално и европски) и пети, а можда и најбољи начин је да одете далеко одавде (предлажем Аустралију, најудаљенија је).

НИКАД ЧУО

– Ја сам завршио факултет са просјеком 10,00, говорим одлично три страна језика…
– Добро то, него, како Вам се зове отац?
– Вукомир Перовић.
– Никад чуо.

Ако сте се одлучили за трећи и најтежи начин (конкурисање до бесвијести), сигурно су вас звали и на разговоре. Црногорски послодавци се труде да примјењују савремене моделе тестирања кандидата па дјелује мало трагикомично кад одговарате на питања предвиђена за запошљавање у нпр. компанији Гугл, а радићете код неког домаћег израбљивача за 250 еура и 10 дана одмора годишње.

Људи који врше тестирања и разговоре су се усавршили да глуме одушевљење кад кандидат одговара на питања, да је он 100 одсто сигуран да је ТАЈ, изабрани. Реалност је потпуно другачија, ТАЈ кандидат је неко други, ко можда и није био на тестирању. Неко за кога је конкурс и расписан. После тог сазнања схватате да је тај разговор био само вријеђање здравог разума.

ШТО СЕ МОРА НИЈЕ ТЕШКО

Кад осјетите на својој кожи или чујете приче ,,како Муса дере јарца” илити како приватник дере свог радника пожелите да радите државни посао. Не ради се много, није ограничено радно вријеме, можеш да испијаш кафе до миле воље у сусједном кафићу и да узимаш одморе и боловања кад год пожелиш. Али, та мјеста су резервисана само за привилеговане чланове овог друштва, најчешће за дјецу или унуке запослених у тим установама. То је неписано црногорско правило наслеђивања радног мјеста.

Након што су вам послали одлуку да нисте ви примљени него неко други (за кога се шушкало да му је ,,обећано” то радно мјесто) можете отићи код директора да тражите објашњење. Ја сам два пута имала ту ,,срећу” да ми директори објашњавају зашто нису запослили мене него неког другог. Један ми је рекао да је то његово дискреционо право и после мог наваљивања ,,пукао му је филм” и изјадао ми се да је морао то да уради јер му је министар тако наредио. Није ми га било жао. Нема своје ЈА. А и откуд му ЈА кад ни сам не зна како је постао директор. Други директор ми је рекао: ,,Ти си била најбољи кандидат и срамота ове државе је што ти не радиш али сам ја морао да примим ОВУ”. Глагол ,,морати” је синоним за дискрецино право црногорских директора.

Ако желите макар на кратко да доживите чари државног посла пријавите се да волонтирате (можда би и за то требало да имате ,,везу”), јер је давно, један министар изјавио да је за младе људе најбоље да волонтирају јер тако чине добро и себи и друштву. Добро би друштву учињело и кад би министри мало волонтирали.