скидање прашине

Под тробојком је извршен највећи прогон хришћана!

2514

Пише: Љубиша Морачанин

Док је српска тробојка један од симбола који обиљежавају актуелне протесте у Црној Гори против Закона којим се жели одузети имовина СПЦ, дотле је француска тробојка обиљежила стравичан терор републиканаца над хришћанима у Француској револуцији (1789-1799) – забрањено је хришћанство, побијено је на стотине свештеника и одузета је црквена имовина. Да парадокс буде потпун, српска тробојка је направљана (1835) по угледу на француску заставу коју су републиканци усвојили 1794.године.

До избијања Француске револуције, свештенство је у тој земљи имало велики утицај у друштву и убирало је знатне приходе са црквених имања. Но, нова власт, односно Народна скупштина је одлучила одузети сва црквена добра. Овај је потез поздравила радикална љевица, након чега је услиједило укидање некаритативних редова и самостана, а 14. априла 1790. објављен је закон о национализацији и секуларизацији црквене имовине.

Грађански устав францускога клера, донесен 12. јула исте године, преуредио је Цркву по националној основи, одвојио ју је од Рима и прикључио држави. Када је од свештеника затражено да положе заклетву на устав, око двије трећине свеукупнога клера одбило је заклетву, па су избили крвави прогони.

Религијски прогони и кампање раскршћивања које су се обрушиле на Француску након тог догађаја, створиле су подјеле које још нису нестале из францускога друштва. Одбијање заклетве на устав резултирало је тзв. Септембарским покољем (1792),  у којему је убијено 188 свештеника и редовника те три бискупа.

Ово раздобље терора трајало је све до октобра 1795. године. Након смакнућа краља Луја Четвртог, краљице Марије Антоанете те убиства јакобинца Марата (1793), диктатуру је преузео Робеспјер. У Француској је укинуто хришћанство, а уведен је „култ разума“.

Међутим, ројалисти и свештеници и даље су прогањани. Године 1794, Робеспјер уклања владавину јакобинаца и даје изгласати декрет о „признању највишег бића и неумрлости душе“. Нешто касније исте године и Робеспјер је завршио под гиљотином, а његову власт преузима директоријум од пет чланова. Наступа толеранција католичкога клера, а одвајање Цркве од државе постаје законом. Ипак, прогони су и даље избијали, а непријатељство према хришћанству престаје тек након Наполеоновог државнога удара.

Наполеон је био потпуно равнодушан што се тиче религије. Религију је сматрао тек политичким фактором, а да би у Француску увео ред, с папом је заључио „конкордат“ (15. јула 1801) у чијем се уводу наводило да је католичка, апостолска и римска религија вјероисповијест већине француских грађана те се у складу с тим поновно успоставља. Црква се одриче национализоване имовине, а бискупије ће добити нове границе те ће опет бити попуњене.