СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ЗА ШАКУ ДОЛАРА: Како је Русија продала Аљаску!

1669

Продаја Аљаске и после 150 година изазива много недоумица. Ко је крив што је Русија продала Аљаску, и то за тричавих 7.2 милиона долара? Зашто је руски барон давао мито америчким функционерима? 

    Пише: Рина Бикова

О продаји Аљаске у народу кола велики број митова, што није ни чудно, с обзиром да би се по мотивима ове приче могао написати авантуристички роман. Све је почело још током 1740-их, када је руски официр данског поријекла Витус Беринг први открио обале Аљаске. Поједини морепловци су стизали до овог подручја и раније, али је управо Беринг 1741. схватио да је открио Сјеверну Америку, а не неко ново острво. Поред тога, Берингу је пошло за руком да образложи економску оправданост урбанизације нове територије.

У повратку је Берингов брод избачен на безимено острво (сада Берингово острво) где је мореполовац са половином посаде изгубио живот јер није могао да издржи сурову зиму. Преживели морнари су у пролеће направили нови брод и допловили до Петропавловска, и то са великом количином скупоцјеног крзна. После тога су на нове територије упућиване читаве експедиције које су руским трговцима доносиле стотине хиљада рубаља.

И поред ентузијазма трговаца и очигледне исплативости нових територија, званични Петербург није журио са „индустријализацијом златне жиле“. Руска Империја је страховала од међународних последица не желећи да се упушта у вртлог колонијалних ратова које су тада велике силе интензивно водиле. Због тога су се Аљаском бавили углавном приватни предузетници. Међу њима је најуспешнији био Григориј Шелихов, чија је компанија прогутала сву конкуренцију.

Велики допринос успјеху компаније дао је Шелиховљев зет Николај Резанов, петербуршки функционер који је свесрдно пропагирао идеју насељавања Аљаске у владајућим круговима. После Шелиховљеве смрти, Резанов је постао власник највећег дијела акција његове компаније, а 1799. године је Павел I потписао указ о формирању руско-америчке компаније на основу Шелиховљевог предузећа, која је имала ексклузивно право и монопол на урбанизацију Аљаске, а уједно је имала и сву пуноћу власти на тим територијама, тј. вршила је административну и судску функцију у име руског императора.

Страх од златне грознице

Будући декабриста Кондратиј Риљејев је 1824. године постао управник канцеларије руско-америчке компаније. Он се фанатично залагао за идеју да Русија урбанизује тихоокеанску обалу Америке од Аљаске до Калифорније и да је касније анектира. Петербург, међутим, није подржао те Риљејевљеве планове из већ поменутог разлога – није хтио да се увлачи у рат са половином европских сила и да квари односе са северноамеричким државама.

После Кримског рата 1853-1856. године, економија Руске империје није била у најбољем стању, тако да није било новца за даљу урбанизацију Аљаске. У том тренутку се у Петербургу већ знало за велике залихе злата и других руда у руском Новом свету, али нико није знао како би све то могло да се индустријализује. Ако би та информација била обнародована, тиме би се на руске територије могле привући гомиле копача злата.

Користећи несугласице између Лондона и Вашингтона, Руска Империја је покушавала да изда Аљаску Сједињеним Америчким Државама у фиктивни трогодишњи најам, али је затим енглеска компанија „Хадсонов залив“ понудила руско-америчкој компанији склапање сепаратног мира, тако да није више било ни потребе за фиктивним изнајмљивањем.

 Последње године руске Аљаске

Предлог да се Аљаска прода први је изнео Николај Муравјов-Амурски, генерал-губернатор Источног Сибира. Било је то 1853. године. Он је извијестио цара Николаја I да се урбанизација територије дуж Амура одвија боље, а Аљаска само прави много проблема.

Затим је брат императора Александра II, кнез Константин Николајевич, почео врло упорно да предлаже да се проблематична територија прода. Велики кнез је сажето и крајње јасно формулисао три главна разлога због којих она треба да буде продата: неефикасност руско-меричке компаније, интензиван развој Приамурског краја и тежња за успостављањем савеза са Америком.

Могућност за преговоре се појавила 1866. године када је завршен Грађански рат у Америци. У том тренутку се већ више нико од високих руских функционера није противио продаји. Само је цена била у питању. Тада је на сцену ступио руски амбасадор у Вашингтону Едуард Стјокл. Он је издејствовао да се првобитна сума од 5,5 милиона долара подигне на 7,2 милиона долара. Стјоклу је помогао амерички државни секретар Вилијем Сјуард, принципијелни поборник идеје ширења територије Сједињених Америчких Држава на обе Америке.

Стјокл је ноћу добио текст уговора о продаји Аљаске и одмах је, не чекајући зору, пожурио код Сјуарда. Овај је у то вријеме играо твист и наредио је да се пробуде сви потребни функционери. Уговор је потписан око 4. часа ујутру. Председник САД Ендрју Џонсон није схватао корист од куповине Аљаске, али се по том питању ослонио на Сјуардово мишљење.

Предузимљивом државном секретару једва је успјело да прогура уговор кроз Конгрес, јер је америчко друштво било скептично према куповини руске територије. Док је Сјуард убеђивао парламентарце Стјокл је конгресменима дијелио мито. Према неким подацима на то је потрошио 400.000 долара (истина, прича се да је половину тог новца руски амбасадор једноставно присвојио).

И поред свих потешкоћа Аљаска је продата Сједињеним Америчким Државама. Руска империја је за добијени новац купила жељезничку технику од Енглеске. Барона Едуарда Стјокла су многи у отаџбини прогласили за издајника. Високо друштво му није опростило „издају“, тако да је годину дана касније био принуђен да поднесе оставку. Цар Александар се захвалио свом посланику једнократном премијом од 25.000 рубаља и редовном годишњом пензијом од 6.000 рубаља. Поред тога, Стјоклу је остао и новац од мита којим је поткупљивао америчке конгресмене. Остатак живота је бивши руски амбасадор провео у Паризу.