скидање прашине

Ко су биле Делије?

1434
Делије у судару с мађарском коњицом, 1543.

Мијењајући му правни положај и улогу, турска управа је од хришћанског становништва сјеверне Србије образовала читав систем војних служби на крајишту. Дио тог система су биле и делије . Као припадници лаке коњице међу турским пограничним снагама, делије су своје име добиле због луде и необуздане смјелости и храбрости (тур. deli — луд, храбар, дрски).

Према вијестима које су, убрзо после пада Београда, стигле из Угарске у Пољску, Бали-бег је располагао сопственом војском од најмање 10.000 људи. Али, делије су, под заповједништвом својих барјак-бегова и дели-баша, и даље најрадије остајале тјелесна стража својих господара, пустахије по понашању и још чудноватији по свом изгледу.

Постоји мишљење да су то углавном били потурчени Срби (муслимани), што несумњиво не може бити сасвим тачно. Потицали су свакако из оне масе изишле на пут лутања и сналажења, која је у пословима рата налазила свој најизвеснији хлеб.

Према једном француском путописцу, сасвим озбиљном, који их је посматрао 1551 године, делије су себе називале заточницима, што у старијем српском језику обиљежава оног који се зарекао да ће за свог господара извршити неко дјело и, кад затреба, изаћи на мегдан.

Путописац је и описао једног делију: „Доњи дио његове хаљине и његове дуге и шарене гаће, које Турци називају шалварама, био је одкоже младог медведа с длаком напољу. На глави је носио капу качињену као код пољских коњаника или Ђурђијанаца, која му је пдала по једном рамену. Она је била од пјегаве леопардове коже. Ципеле су му биле шиљасте, позади високе, окружене дугим и широким мамузама. Његово оружје били су ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован, тј. топуз са златним перима. А кад је ријеч о перју, у њих је обичај да га смеју носити само они који су то лично заслужили.“

Француског путописац је интересовало ко су људи који се крију иза тако страшног изгледа:

„Био сам радознао да га, преко драгомана, упитам ком народу припада и коју вјеру исповиједа. Он ми, на то, на мудар начин одговори да је по народности Србин… А кад је у питању његова вјера, он се, рече, само претвара, кад живи с Турцима, да је по њиховом закону, а да је у ствари хришћанин и срцем и својом вољом. О да би ме у то боље увјерио, он изговори на народом грчком и на словенском језику: Оче наш, Богородице Дјево и Символ вјере.“

(Радован Самарџић, „Београд и Србија у списима француских савременика, 16. и 17. век).