скидање прашине

Печат Константина Бодина демантује попа Дукљанина!

1084
На печату Константина Бодина налазе се  груди Светога Теодора, а около је натпис на грчком: „Константин, протосеваст и ексусијаст Дукље и Србије“

Печат Константина Бодина је пронађен у Археолошком музеју у Истанбулу 2006. године, а јавности је показан 2008. године. Откриће представља прворазредни догађај за проучавање српске сфрагистике, средњовјековне и цијеле српске културе. С друге стране, још један је доказ у прилог тези да је „Љетопис попа Дукљанина“ – фалсификат!

 Пише: проф. др Владимир Станковић

Захваљујући недавно откривеном печату Константина Бодина, данас нешто више знамо о византијском систему управљања и гледања на балканске области, систему који је почивао на хијерархијском организовању локалних владара и њиховом укључивању – макар и номиналном – у византијску администрацију, израженом кроз додељивање престижних византијских титула, које су њихове носиоце знатно издвајале од рођака и локалних супарника. Ријеч је о добро познатом принципу дјеловања Цариграда, који је у балканском залеђу добро посвједочен  још од 9. вијека, али је од почетка царевања Алексија Комнина (1081) знатно добио на значају.

Низ византијске администарције у овом смислу почињао је са млетачким дуждем, који је у то вријеме носио високу титулу протосеваста, са формалном функцијом дукса Хрватске и Далмације, да би се, јужно од њега, наставио територијама којима је управљао Константин Бодин, носећи исто узвишено достојанство протосеваста и вршећи функцију господара Дукље и Србије. На крајњем јужном дијелу овог приморског лука византијске власти налазила се важна Драчка тема, за чије су заповједника са титулом дукса постављани најчешће блиски рођаци владајућег василевса.

На овај начин, захваљујући врло значајном печату Константина Бодина и подацима са њега, можемо бити сигурни да је Дукља, којом су владали и Бодинови преци, заједно са Србијом, која се налазила сјеверно и сјеверноисточно од ње, чинила једну администартивно-државну творевину, док је посматрано из византијског угла, Бодинова област представљала дио византијског административног система, којим је Бодин само управљао, милошћу василевса који га је поставио за господара ове тироторије и дао му изразито високо царско достојанство.

Протосевасти (први међу севастима) чинили су у вријеме Алексија Комнина најужи круг цару блиских људи, сви родбински повезани са царским домом и тиме издвојени од „другог круга“ византијске аристрократије, те Бодинова титула на тај начин уноси велику промјену у начин на који су овај владар и његови односи са Цариградом били посматрани.

Такође, изузетно вриједни подаци са Бидиновог печата, чији квалитет израде указује да је урађен у Цариграду, још једном намећу опрез приликом доношења закључака о догађајима и личностима о којима немамо довољно изворних података. Овај опрез је посебно неопходан када говоримо о приликама о 11. вијеку и великом дијелу 12. вијека, вријеме које је најчешће описивано позивањем на „Љетопис попа Дукљанина“ или „Барски родослов“, коме је недавно снажно оспорен значај и било каква историјска релевантност. Коначни суд о овом проблематичном извору који је збуњивао генерације истраживача, није још донијет, али се мора узети у обзир јасно образложена могућност да је ријеч о много каснијем историјском фалсификату, који је без изворне вриједности за вријеме које на тако чудан начин обрађује.

Враћајајући се на печат Константина Бодина, потребно је још једном истаћи изузетно високу титулу коју је Бодин имао, посебно када се упореди са достојанством протоспатора, коју је његов отац Михаило добио од цара Михаила Пафлагонца (1034-1041), чиме је потврђен значајан пораст моћи дукљанског владара, важности саме Дукље за византијску политику, али и доминација приморских области над копненом Србијом, која ће већ у наредном нараштају преузети примат у локалном односу снага и важности за Цариград.