ДАН ПОСЛЕ

ВУЧИЋЕВА ИНАУГУРАЦИЈА: Дух Јосипа Броза у Палати Србије!

12787

За сва понижења која приређује Србији, па и за одрицање од митова као од темеља српског идентитета, Вучић оправдање налази у „срећној будућности“. Имала је Србија једног таквог усрећитеља – Јосипа Броза – од чије политике се српски народ изгледа никада не може опоравити! И Тито је све чинио да Србију ослободи од прошлости, традиције и митова, истина не од 1941. године па наовамо; као што би Вучић да Србија памти само од 2008. године када је формирао СНС, а да се заборави шта је говорио прије тога, да се то пребрише гумицом, заједно са Косовским завјетом, небеским царством и православљем!

Пише: Донко Ракочевић

„Не би они ни мрава згазили / они никада не газе мраве / али би тебе унаказили / али би теби дошли главе./ Живот крај тебе протиче / Србија у Европи је / али то те не дотиче / ма нек’ се врате крвопије!/ Србин је луд, Србин је проклет / једном га убијеш, он ‘оће опет!“ (Бора Ђорђевић)

И би Вучићева предсједничка инаугурација! Помпезна! Велики број гостију из региона и свијета, али када се мало боље погледа листа званица, може се извући другачији закључак. Свог лидера послале су само Мађарска, Аустрија и Хрватска, као и Босна и Херцеговина (тројац из предсједништва), док Филипа Вујановића, заиста, тешко можемо рачунати „првим човјеком“ Црне Горе.

Остале земље су послале потпредсједнике, помоћнике или замјенике помоћника… или пензионере. Сједињене Америчке Државе су послале Хојт Брајан Јиа – замјеника помоћника државног секретара за Европу и Евроазију. Русију је представљао Димитриј Рогозин, потпредсједник владе Руске Федерације. Из Кине је дошао Ђи Бингсјуен, потпредсједник Сталног комитета Свекинеског народног конгреса. А Њемачку је заступао пензионер – бивши канцелар Герхард Шредер. И ту се листа практично завршава, ако не рачунамо опет другоразредне политичаре из неких мање битних држава.

Дакле, Вучића су највише испоштовале Мађарска, Аустрија и Хрватска, традиционални српски непријатељи! Шта то говори? Да ли су „ћерке“ државе злогласне Аустроугарске преко ноћи завољеле Србију, или је нови србијански предсједник, још као премијер, њихове лидере увјерио да ће Србију повести супротним смјером од оног којим је ишла од како се државом зове? Одговор на ово питање вјероватно сви знате, а посебно ако сте слушали Вучићев инаугуративни говор, на који ћу се касније осврнути.

Иако је, како већ рекох, политички пензионер, Герхард Шредер је свакако био најзначајнија личност на синошњој свечаности у Палати Србије. Претходник Ангеле Меркел на мјесту канцелара моћне Њемачке. Да погледамо његову биографију, може бити важна за извлачење неких закључака.

Шредер се родио 1944. године, само три дана после смрти оца у Румунији, који се са Вермахтом повлачио из Русије. Он је први њемачки канцелар после Адолфа Хитлера који је послао њемачку војску у инострани рат, у склопу НАТО агресије на Југославију 1999. године. Ту одлуку је оправдао на следећи начин: „На геноцид у Југославији не може се одговорити пацифизмом и Њемачка мора да стане иза етничких Албанаца, жртава протјеривања, силовања и убијања.“ Као што више и птице на гранама знају, Њемачка је одиграла и кључну улогу у разбијању Југославије. Иначе, Шредер је од 2006. године савјетник „Ротшлид групе“ и тренутно предсједава управним одбором њихове компаније Nord Stream AG, која је власник Сјеверног тока.

Ето, најзначајнија фаца на Вучићевој инаугурацији био је Хитлеров наследник чије су бомбе сијале смрт по Србији 1999. године, рушиле мостове и цијеле градове; о посљедицама уранијумских пуњења по наредне генерације, да и не говоримо. Синоћ је то био долазак убице на мјесто злочина. Само што се још нигдје никад у свијету није десило, сем под принудом, да се такав масовни убица, дочекује са црвеним тепихом. И то не убица тамо неког народа, него твог народа, предсједниче Вучићу! Твоје мале суграђанке Милице Ракић за којом си пролио онолико суза, сада видимо – очигледно лажних.

За сва ова понижења сопствене државе и народа, па и за одрицање од митова као од темеља српског идентитета, Вучић оправдање налази у „срећној будућности“.

Имала је Србија једног таквог усрећитеља – Јосипа Броза – од чије политике се српски народ изгледа никада не може опоравити, исправити и Богу окренути – сем кад загрми! И Тито је све чинио да Србију ослободи од прошлости, традиције и митова, истина не од 1941. године па наовамо; као што би Вучић да Србија памти само од 21. октобра 2008. године када је формирао Српску напредну странку, а да се заборави шта је говорио прије тога, да се то пребрише гумицом, заједно са Косовским завјетом, небеским царством и православљем!

Једина идеолошка разлика између Тита и Вучића је, у ствари, у слову Р. Наиме, Јожа је волио Маркса, а Ацо преферира Макса (Вебера). Обојици су, дакле, идоли – њемачки теоретичари који су кокетирали са јеретичким теолошким покретима – антиподима православља.

Вучић је у више наврата, од избора 2012. године, у својим јавним иступима помињао Макса Вебера и његову теорију о утицају протестантске етике на развитак капитализма – као свој идејни узор у политичком прегалаштву и инспирацију у обављању јавних функција: “Волео бих када бисмо ми прихватили бар део оне европске протестантске етике о којој је говорио Вебер, а која је носилац капиталистичког система. На тој етици почива успон Немачке, која је била до темеља срушена, али нечије знање и нечија марљивост су ту земљу подигли”, изјавио је Александар Вучић у новогодишњем интервјуу 2013. године.

Свако ко је елементарно упознат с Веберовом теоријом о економском динамизму западне цивилизације као ненамераваној посљедици протестантске реформације, зна и да је Вебер за спиритус мовенс капиталистичког развоја сматрао протестантски аскетски покрет. Историјски носиоци аскетског протестантизма по Веберу су: 1) швајцарски калвинизам у форми коју је попримио током 17. вијека у западним земљама, 2) пијетизам, 3) методизам и 4) секте произашле из анабаптистичког покрета.

Не само да су форме протестантизма у којима је Вебер препознао подстицајан предузетнички дух – нетипичне и маргиналне за савремену Њемачку, него је њемачко лутеранство заступало тезу да је послушност свакој власти и вјерска обавеза, па је чувени њемачки правник Густав Радбрух указао и на штетан утицај лутеранског духа у развијању послушности према нацизму. Ту смо већ на трагу онога што се Вучићу несумњиво свиђа – послушност потчињених, од првих сарадника па до последњег грађанина Србије, као вјерска обавеза. А не могу бити два бога, зар не? Зато се у Вучићевој Србији црква доима као непотребни реликт прошлости који кочи развој, покушавајући да Србију задржи на небу, у митовима, и на Космету, дакако.

Тек што је завршио свој „историјски“ говор пред званицама у Палати Србије, Вучић је своје госте провео кроз друге дворане овог велелепног здања на Новом Београду, да би их упознао са наслеђем Србије. У сали гдје је била представљена источна Србија, дочекао их је Стеван Мокрањац ријечима: „Народ који заборави своје коријене, своју духовност, није више народ! Људи су веза између неба и земље, у Србији посебно!“ Иако је пружио руку глумцу који је изговарао Мокрањчеве реченице, Вучићу сигурно није било пријатно, јер је мало прије тога, у свом говору, рекао:

-Променили смо се и спремни смо да се мењамо, изнова, сваког новог дана, јер ми смемо и умемо да направимо корак напред којим се из митологије прелази у будућност, и из несреће, у срећу. Србија, у коју сте данас, дошли, престала је да се нада смрти и почела је да жели живот.

Нема бољег одговора на ове Вучићеве ријечи, од мисли руског теолошког и политичког филозофа Николаја Берђајева, коју често цитирам:

„Ми одбацујемо, с религиозног становишта, као ниску и издајничку, сваку помисао на успостављање благостања и среће на замљи у којој ће бити сахрањене све генерације наших предака. Одвратна и безбожна је и сама помисао да ослободите жртава и патњи будуће генерације на штету прошлих. Има нечег ниског и наказног у том тријумфу временског над вечним. Ви који гледате само срећну животну будућност, ви сте у власти смрти, а не у власти живота!“