једно питање - један одговор

ДР ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто неки људи не вјерују у Бога?

16298

У 50 наставака, објавићемо одговоре др Владете Јеротића на питања која му се најчешће постављају на трибинама, ТВ и радио емисијама, а које је он сабрао у књизи ,,50 питања – 50 одговора“

Питање је симпатично, а и детињасто. Симпатично и саосећајно, јер човек који истински верује у Бога не разуме и тешко може себи да представи другог човека који у Бога не верује; а детињасто јер су за дете, до одређеног узраста, мајка и отац све. Оно тек треба да научи да разликује мајку од оца, брата од сестре, своју породицу од неке друге породице, а још много касније научиће, не без муке, чуђења и недоумице, да постоје и други народи осим његовог, који говоре неким другим, њему савршено неразумљивим језиком, да постоје чак неке друге расе осим његове, беле расе; ако је одрастао у православној, верујућој породици, проћи ће некад много година, можда и читав живот док овај православни српски верник не схвати, а онда и прихвати неопходну чињеницу, да постоје људи, често у његовој сопственој земљи, који су друге вероисповести, или припадници неке друге, њему стране и туђе религије.

Зашто сви људи не верују у Бога? Могућа су два, супротна одговора. Један одговор би гласио: сви људи верују у Бога, али сви не знају да верују. Најстарији, од науке прихваћени палеонтолошки и археолошки налази из средњег или млађег палеолита, убедљиво показују да је човек из тог доба веровао у натприродне силе, клањао им се и молио; ма колико још била примитивна та представа божанства праисторијских људи – обожавање камена, дрвета, животиња, природних предмета и живих бића, дакле, без обзира колико се нама данас чинила примитивна – она ипак недвосмислено сведочи о присутној свести у тог некадашњег човека, о вери у неку вишу силу.

Борислав Лоренц, философ и раније професор на Теолошком факултету у Београду, у књизи Тајна првог човека, пише: ,,Како се по свему чини, и пре но што је имао више или мање јасну свест о своме телу (ткз. телесно, биолошко, материјално ЈА), најстарији ,,разумни“ човек имао је свест о натприродној сили у себи која је после довела до представе о натприродном двојнику, о души“.

За верника ту сумње нема. Пошто је човек од Бога створен, он мора бити и заувијек остати – боголик, прихватио он то свесно или не. Може, даље, да се изведе још један, не мање важан закључак. Ако сваки човек носи у себи Бога (свеједно како га замишљао), а ипак, као свесно биће одриче се Бога, он неизбежно мора потражити неку замену за Бога, а тај жалосни ,,ерзац“, по правилу је неки идол, лажни бог, погрешна вера, на пример вера у науку, неку политичку идеју која треба да спасе свет (раније комунизам, данас глобализам, ,,ново доба“, као посебан вид тоталитаризма), или у неког вођу – спасиоца нације – па све до баналне вере у баналне ствари, као што су технички инструменти типа телевизије, компјутера, интернета и слично, или вера у астрологију, спиритизам, разна гатања и друге празноверице.

Други одговор гласи: Јесте, има људи који стварно не верују у Бога, а не морају бити ни неморални политичари, ни гатари, ни спиритисти, већ озбиљни философи и научници, поштеног и примереног личног живота. Зашто би такви људи сметали стварно верујућим људима? Зар разноликост света и живота није величанствена Божја представа која смета или збуњује само људе ограниченог разума, уског срца и јалове маште! Сва силина и лепота животне динамике и почива на различитости, и зар Бог није оставио људима слободу одлучивања хоће ли да верују у Њега или неће!