ПСИХОЛОГИЈА

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Седам савјета за васпитање дјеце

3980

Припремила: Даница Кораћ

Родитељство је најљепше и уједно најтеже занимање на свијету. Није лако од дјетета направити човјека, али је могуће уз много рада, пажње и љубави.

Прије свега, не може свако да буде родитељ, као што не може свако да буде пилот, љекар, научник. Неки људи једноставно у себи немају ТО што је потребно да би правилно одгајили дијете.

Нажалост, код нас не постоји никакав закон који би прописивао одређена тестирања прије ступања у брак и размножавања. Па тако, свака ментално нестабилна особа може себи да дȃ за право да буде родитељ. Као да је то мала ствар.

Омакло вам се или га зачели из љубави, дијете ће бити ваше огледало. Зато, у наставку, прочитајте савјете за правилан одгој дјеце, истакнутог психијатра, књижевника и академика, Владете Јеротића:

-Дијете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле – највише! И да тако буде до пете године, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због дјетета и због себе, да дијете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживјели првих три до пет година, и добро и лоше!

-Дијете старо три, четири године слуша мајку и оца како се не свађају, него расправљају о некој теми, па се не слажу. Без повишеног тона, свако износи своје аргументе, пуштајући и оног другог да каже то што има. Ту почиње дијалог и тако се дијете учи дијалогу. Иако ништа не разумије, (шта је то о чему родитељи причају) негдје у лету успјеће да ухвати да се не слажу, али да и мајка и отац разговарају користећи аргументе, а не повишен тон.

-Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дијете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје подједнако да желе дијете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осјећа јер она своја осјећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дијете се склања на крај постељице, а кад је срећна дијете се пење према срцу. Снимали то научници.

-Не треба одмах грдити дијете, говорити му: “шта ће од тебе бити”, “опет не радиш добро”. Треба хвалити дјецу када ураде нешто добро, јер и ако рано постану горда могу се кориговати.

-Оно што ће одлучити да се дијете погрешно развија јесте недостатак топлине, сигурности и ауторитета код самих родитеља. Јер ако је дијете заиста на почетку беспомоћно, од кога оно може да добије онај први неопходан импулс ка сигурности и збринутости него од родитеља. Оно нема никакав други критеријум за сопствену вриједност него признање које добија од своје најближе околине.

-Родитељи се питају зашто дијете увијек, кад би му отац или мајка рекли, рецимо, немој то радити, или немој то јести; или ево ја сад морам да изађем, а имаш у соби пуно играчака, али пази, ова играчка може да ти донесе неку невољу; или имаш пуно воћа разноврсног, ал’ немој баш ово воће, биће ти лоше – зашто дијете увијек, али баш увијек уради то што сте му забранили? Зашто баш ТО, кад родитељ каже НЕ? Дијете осјећа сталну потребу да се забрана крши, да се границе испитају, да се уради баш оно што не би требало, како би се провјерило зашто је то забрањено. Али ако је родитељ то рекао са пуно љубави, остајем при томе, дијете ће послушати.

-Ако је дијете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дијете кажу „моје добро дијете“, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дијете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дијете туку, а оно је најчешће интелигентно. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.

Као што сам раније написала, дјеца су огледало својих родитеља – ако су непослушна, лоша у школи, неправедна, злобна, завидна, не поштују старије, криви су искључиво они. Са друге стране ,,послушност код дјеце можемо захтијевати само ако смо и сами послушни. Још је Достојевски упозоравао родитеље да не ограничавају своју дјецу, већ прво да сами испуне завјет Христов о послушности, па тек онда дозволе себи да је изискују од дјеце“.