Како су Руси одабрали православље?

Византија је продуховила Русију!

360

Средином 9. вијека, Византија је дошла у додир са Русима. Наиме, 860. године, Руси су са својом флотом опсјели Цариград. Представљали су толику опасност да је василевс Михаило III, који је кренуо у рат против Арабљана, морао да се врати како би преузео команду одбране византијске престонице. Од тог доба, Византинци ступају у додир са младом руском државом која им је била говото непозната и почињу да развијају мисионарску дјелатност.

Покрштавање Руса и њихово увођење у византијску орбиту било је најбоље, али и најсигурније средство за отклањање опасности која је Цариграду пријетила од овог младог словенског народа, јер „свих културних тековина Византије, ниједна није била важнија од доношења хришћанства Словенима“ (Џ. Билнгтон).

За разлику од словенских краљевина на Балкану, Русија је била у потпуности ван граница (старог) Римског царства, једна од последњих посебних националних цивилизација које су прихватиле византијско хришћанство, али тако да никада неће недвосмислено прихватити политичку подређеност Константинопољу.

Идеја о унивезалном царству у Византији опстајала је кроз вјекове и, као и све друго у Византији, била је повезана са православним хришћанством. На том плану, „дошло је до занимљивог процеса: опадање моћи византисјке државе поклопило се са јачањем улоге њене цркве међу хришћанима на истоку“ (Р. Радић).

Несторов љетопис, настао крајем 11. и почетком 12. вијека, казује како се изасланицима  руског кнеза Владимира (958-1015), које је 987. године кнез послао у свијет како би се упознали са свим великим религијама – муслиманско богослужење није допало, а нису „видјели никакву славу“ ни у обредима западних хришћана.

Руски љетописац је оставио забиљежене утиске ових путописаца о Цариграду и Светој Софији: „Грци нас одведоше у здање гдје своме Богу служе и не знадосмо јесмо ли на небу или на земљи. Јер, на земљи нема таквог сјаја или такве красоте и не знамо како да их опишемо. Знамо једино да Бог овдје борави међу људима и да је њихова служба љепша од обреда других народа. Јер, ту красоту заборавити не можемо.“

Конкретна љепота, а не апстракнте идеје, каже Џејмс Белингтон, пренијела је суштину хришћанске поруке Русима и надахнула нови процват византијске ликовне умјетности и књижевности на руском тлу.

Легенда каже да је кнез, после њиховог извјештаја, донио одлуку да Руси, који су дотле били пагани, прихвате хришћанство из Византије, а не са Запада.

Убрзо по свом покрштавању, 988. године, кнез Владимир је донио у Кијев величанствене византијске обреде и службе. Током владавине његовог сина Јарослава Мудрог, „учени црквени људи су куљали из Византије, доносећи узоре за прве руске законе, љетописе и проповиједи“.