ВИДОВИТОСТ ФЈОДОРА ДОСТОЈЕВСКОГ

Велики Инквизитор

904

Наслов овог текста посуђен је из једног поглавља романа Браћа Карамазови од Фјодора Михаиловича Достојевског. Овај великан руске књижевности 19. вијека, поред истанчаног осјећаја за описивање ликова и приказивање  животних прича и људских особина, у неким својим исписаним мислима открио је даровитост предсказивања будућности. Неке реченице из поглавља поменутог романа, невјероватно су прецизно описале догађаје који су се десили у Русији и Европи, а на жалост и српском народу у XX вијеку, и који се донекле и данас догаћају

Пише: Борис Радаковић

Навешћемо само двије реченице изречене кроз лик „Великог Инквизитора“, које нам описују сву видовитост Достојевског, а прије тога ћемо направити мали предговор да би знали о чему се ради. У поглављу Велики Инквизитор Иван Карамазов приповједа своме брату Аљоши поему коју је сам смислио. Радња се одвија у Севиљи у 16. Вијеку, времену инквизиције. На улицама Севиље појављује се Исус Христ чији је повратак предсказан и дуго очекиван. Христова појава изазива одушевљење међу народом, али стари инквизитор наређује стражарима да га ухапсе и спроведу у тамницу. У тамници се инквизитор обраћа Христу који сво вријеме шути и слуша његове ријечи.

Велики Инквизитор пита Христа зашто је морао поново долазити међу људе када он са осталим римским свештеницима и инквизоторима на челу са папом, шири и учвршћује вјеру међу људима. У једном моменту Инквизитор осуђује Христа због тога што је дао слободу воље људима и каже: „Али знај да су сад, и баш сад, ти људи више него икада увјерени да су потпуно слободни, а међутим, сами они донели су нам своју слободу и покорно је положили пред наше ноге.“

Двадесетих година прошлог вијека, руски човјек је, убјеђен да се бори за слободу, ту исту слободу баш као што то прича Велики Инквизитор, своју слободу покорно и добровољно положио пред ноге бољшевика. Након тога услиједио је грађански рат у Русији, одвођене милиона сумњивих у логоре по Сибиру, глад која је одњела милионе Руса, удаљавање од хришћанске духовности и руске традиције итд.

Фашисти у Италији и нацисти у Њемачкој су такође под паролом слободе и просперитета заробили италијански и њемачки народ које су гурнули у Други свијетски рат, и који су у име те имагинарне слободе починили страшне злочине и разарања.

Српски народ је бацио своју слободу пред ноге комунистима, ушавши у државну заједницу са онима који су прије тога извршили геноцид над њима у жељи да их потпуно затру. Због те слободе оличене у пароли „братства и јединства“ Срби су морали шутјети о злочинима те „браће“ над њима и нису смјели достојно да обиљеже и одају почаст својим невиним жртвама, нити су на споменицима смјели да испишу тачна имена својих џелата.

Потом су Европу и цијели Свијет окупирале „сексуалне слободе“, у којима су млади људи мислили да је слобода разврат и блуд, невидећи да су само робови владара из сјене, великих компанија, разних лобија, маркетиншких трикова, нарко картела, лудих научника који су измислили сиду и многе друге опаке болести. Своје достојанство бацили су пред ноге Вавилонске Блуднице, а умјесто да постану слободне и изграђене личности спустили су се на ниво звијери.

Данас прича о борби за „људска права“ служи да би се бомбардовале земље богате нафтом, гасом или неком другом сировином.  Због слободе бачене пред ноге Инквизитора, у западној Европи све мање дјеце смије рећи да имам маму и тату, а најмрачније људске изопачености као што је инцест, проглашава се легаланим сексуалним избором. Људи који одлазе у цркву сматрају се назаднима и опаснима по систем, а омладина која викенде не проводи комирана испод шанка или на сплаву сматра се недруштвеном.

Ово су само неки од безброј  примјера добровољног пада човјечанства у ропство, који се могу растумачити из ријечи Достојевсковог. Велики Инквизитор у наставку своје бесједе Христу, критикује га зашто очекује врлину од људи ако их није „нахранио“. У преводу то значи, како очекивати да људи стреме ка савршенству и уздизању у врлинама, ако им се ништа не понуди конкретно за њихов труд и напор? Односно, требаш нешто поклонити да би заузврат очекивао неки поклон.

„Нахраните нас па макар нас и заробили!“ узвикује Инквизитор Христу. Зар нису све велике тоталитарне идеологије, закључно са данашњом либералном демократијом, односно Новим добом, играле на ту карту? Људима су обећавале да ће их нахранити, односно збринути ако се подчине њиховим идеологијама и људи су спуштали и данас спуштају главу пред Великим Инквизитором.

Моћне и богате земље, пре свега Америка и државе западне Европе, односно елита која влада тим државама, кроз одржавање привидно високог стандарада својих грађана, или барем њихове већине, управља њима као да су у затвору само на суптилнији начин. Када дио тих грађана схвати о чему се ради и крене протестима да тражи своја права, Инквизитори тих земаља шаљу полицију и војску да их опомене ко је њихов хранитељ.

Међутим, када нека друга земља која идеолошки није подобна овим развијеним земљама, крене да сузбија демонстрације на улицама својих градова, онда је то примјена силе против људи који траже своја права.

Већина људи у тим развијеним западним земљама, нахрањеног тијела и заробљене душе, одобрава потезе својих влада и вјерује у све оно што им сервирају њихови медији. Због тога је могуће да неонацисти из Кијева, Лавова и других украјинских градова, за већину људи са запада представљају борце против руских фашиста или империјалиста из Новорусије. Због тога западни човјек вјерује да су запаљени цивили у Одеси ликвидирани руски терористи, а погинули исламисти у Сирији да су борци пали у борби против „тираније“.

„Нахраните нас па макар нас и заробили!“ одзвања и по српским земљама, док српски политичари и велики број српског народа усљед медијске пропаганде и прича о „меду и млијеку“склапа руке пред Европом у молитви да је прими у своју Унију. Мало ко се од проевропских активиста обазире на чињеницу да је та „Уједињена Европа“ три пута у двадесетом вијеку атаковала на Србе. Све је било исто или слично, једино су се разликовали облици тог европског уједињења.

Они се не осврћу на то да Европи требамо само због јефтине радне снаге, ресурса и тржишта, они су гладни и они хоће да робују. Али, није то ни нека велика глад, наша плодне њиве и фарме могу да прехране цијели српски народ а нас нема много. Ријеч је о проклетој глади за парама, моћи, глади за ропством наших неосвешћених елита.

Зауставите корупцију у српским земљама, поставите школоване и спососбне људе на важна управна мјеста, умјесто данашњих функционера са купљеним дипломама, школујте раднике и одвикните их од лоших навика као што су љеност и атљавост, и за коју годину ето просперитета и лагоднијег живота.

Истина има међу нама и она друга страна али се она слабо чује. Та друга страна је више заокупљена око тога ко ће бити највећи војвода српског народа, него око тога како да се све националне снаге уједине, поставе себи циљеве и задатке и раде на остварењу истих.

Свијет живи у Новом добу, односну у времену Великог Инквизитора. У последњих стотину година човјек је доживио велике напретке у технологији, медицини, квалитету живота и слично, али исто тако и бездан духовни пад. Питамо се како би се човјечанство данас понело да Христ сиђе на земљу? Да ли би га модерно човјечанство, баш као и Велики Инквизитор из романа питало:

„Што си сад долазио да нам сметаш?“