НА ДАНАШЊИ ДАН ЈЕ РОЂЕН

Валтазар Богишић – Србин свагда и свуда!!!

3193

Хрвати и Црногорци га својатају, а он је у Новом  Саду, 1866. године, основао покрет „Уједињена омладина српска” са паролом “Српство све и свуда”. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Био је редовни члан Српске краљевске академије

 Пише: Донко Ракочевић

У хрватским енциклопедијама пише да је Валтазар Богишић био „хрватски знанственик, правни и повијесни писац“.  Он, међутим, нема никакве везе са Хрватском, поготову са хрватским народом, сем што је рођен у Цавтату који је у саставу данашње Хрватске. Напротив, свим својим срцем и дјелом био је везан за српски национ. О томе најбоље свједочи чињеница да је у  Новом Саду, 1866. године, основао политички покрет назван „Уједињена омладина српска“.

На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда“. Организација је окупљала младе и образоване Србе, међу којима су, поред њега, били и Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић и Лазар Томановић.

Богишић се без икаквих резерви изјашњавао као Србин. Уз изучавање правних наука, највећи дио живота посветио је његовању српске традиције и сјећању на славну историју средњовјековне Србије. Црну Гору је сматрао најчистијом српском земљом, као и Конавле из којих су дошли његови преци.

Да је Валтазар Богишић био Србин, односно да се тако изјашњавао, потврдио је и хрватски академик Ненад Векарић из Завода за повијесне знаности у Дубровнику, у свом чланку “Подријетло Балда Богишића” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Плашећи се утицаја “Уједињене омладине српске” на простору Хабзбуршке монархије, Беч доноси одлуку да забрани ту организацију. Исту одлуку донијела је и Кнежевина Србија, под аустријским притиском, што вође тог покрета није поколебало; они сједиште из Новог Сада премјештају у Црну Гору, на Цетиње. На иницијативу Марка Миљанова и књаза Николе, са којим је Богишић имао однос великог уважавања и пријатељства, 1871. године на Цетињу је основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско“.

ВАЛТАЗАР ИЛИ БАЛТАЗАР

Хрвати га својатају и називају Балтазаром;  сматрају га својим правним писцем и историчарем, што је бесмислица. Он се вјероватно и звао Балтазар, пошто се грчко В изговара као Б у западним јужнословенским земљама, а он је живио у Ријеци и Цавтату.

Као и сви учени људи из дубровачког краја у то вријеме (Перо Будмани, Иво Стојановић, Луко Зоре, Милан Решетар) и Богишић се изјашњавао као Србин, без обзира на своју вјеру. То није била генетска одредница, већ сврставање у једну постојећу и латентну културу – српску, доживљавање њеног језика, обичаја, историје као своје. Као што се Меша Селимовић изјашњавао као Србин, или као данас Емир Кустурица.

У више хрватских извора, може се пронаћи да му је надимак био Балдо.

Родио се у Цавтату 7. децембра 1834. године. Његов дјед доселио се у Цавтат из Конавала, гдје се породица Богишића бавила трговином. Након што је завршио нижу гимназију, отац Влахо није удовољио жељи сина да оде на школовање ван Цавтата, већ га је запослио код себе.

Послије очеве смрти (1856), остварује своју тежњу за учењем, па је отишао у Млетке, гдје је 1859. положио матуру. Послије тога се уписао на Правни факултет у Бечу, али је изучавао и  филозофију, филологију и историју. Године 1862. докторирао је филозофију у Гисену. Послије положених испита, промовисан је у Бечу 1864. за доктора права.

Године 1868. постављен је за школског надзорника у банатско-сријемској Војној крајини, са сједиштем прво у Темишвару, а касније у Петроварадину. Године 1869. примио је позив универзитета у Кијеву и Одеси, за професора словенских права, гдје је 1870. године одржао своје приступно предавање.

У Одеси је наставио рад око сакупљања народних обичаја, па је путовао по Кавказу да се упозна с обичајима тамошњег народа, јер је вјеровао да се они подударају са обичајима Јужних Словена.

ДОЛАЗАК У ЦРНУ ГОРУ

Године 1872. позвао га је кнез Никола, да изради Имовински закон за Црну Гору. Богишић се томе позиву одазвао, јер је то била и жеља цара Александра II. Године 1874. отишао је из Одесе у Париз, да изради нацрт закона, који је 25. марта 1888. проглашен као грађански законик за књажевину Црну Гору. Рад на томе законику обуставио је на кратко вријеме, кад је био, за вријеме руско-турског рата, придодан руској цивилној канцеларији, ради састава пројекта за судску организацију у Бугарској.

Године 1877. вратио се на свој посао у Париз. Послије завршеног посла на Законику, отишао је 1888. у Русију да среди свој службени однос, а кад му је одобрена пензија, напустио је професуру у Одеси.

Године 1893. понудио му је књаз Никола мјесто министра правде, како би вршио надзор над спровођењем новог Законика у пракси и да предложи потребне измјене. Богишић је прихватио понуду, израдио неке поправке у законику, и друго издање Законика проглашено је као закон 14. јануара 1898. године. Ослањајући се на те чињенице, Црногорци га својатају; професори Правног факултета у Подгорици својим студентима говоре да је он најзначајнији Црногорац у правној науци, иако се никада и ни на једном мјесту није изјаснио као Црногорац, већ само као Србин.

Богишић је био министар до 22. новембара 1899. године, кад се вратио опет у Париз, гдје је остао, као приватни научник, до пред саму смрт, која га је задесила на Ријеци, 24. априла 1908. године, кад је полазио за Цавтат.

Српска краљевска академија изабрала га је 23. јануара 1888. године за редовног члана.

НАУЧНИ РАД

По свом научном увјерењу, Богишић је био присталица Савињијеве историјске школе, и на њега је нарочитог утицаја имао Г. Пушта са својим дјелом Das Gewohnheitsrecht (1828). У његовом и научном и законодавном раду водила га је стално мисао да је народно право оно добро право, да ваља сакупљати и испитивати народне правне обичаје и на њима онда засновати цио законодавни рад. Тој је идеји посветио цио свој живот, и показао је практички, основом црногорског Имовинског законика, колико је његова претпоставка тачна.

Нарочито га је занимало породично право, на које се односи расправа: Главније црте обитељског права у старом Дубровнику (Рад 5, 1868). У свом приступном предавању, које је држао у Одеси 1870, а које је објављено под насловом: О научној разработкје историји славјанскаго права, изјављује да је присталица историјске Савигнујеве школе о постанку и животу права, и упозорава, како је потребно, да законодавац познаје народне обичаје, народни живот, увјерење и потребе.

Иако му је главна пажња била посвећена обичајном праву, он није занемарио ни писано право, и објавио је у издањима Југословенске академије: Писани закони на Словенском Југу (1872), гдје саопштава, у облику библиографског нацрта, изабране законодавне и правне споменике из тог подручја.

Правни живот старог Дубровника, увијек је занимао Богишића, те је 1894. године, у Nouvelle Revue historique de droit francais et étranger, описао правне књиге дубровачке.

ИМОВИНСКИ ЗАКОНИК

Посебно мјесто у Богишићевом раду заузима Имовински законик. Он је у овоме послу узимао у обзир, у првом реду, наше народне обичаје, али је такође брижљиво проучавао и грађанско законодавство других народа. Циљ, који је био постављен, да се „главна пажња скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа“ (Указ књаза Николе од 25/3 1888), Богишић је својим радом потпуно постигао. Законик је у цјелини синтеза настојања да се правни народни обичаји доведу у склад с модерним потребама, те је све удешено према практичним сврхама, које одговарају посебним приликама земље. Ради нових путева и погледа, којима је Богишић у том свом раду пошао, обратио је цијели културни свијет велику пажњу тој новој кодификацији и њеном аутору.

Богишићев допринос је велики и у области фолклористике. Он је објавио збирку старијих записа народне поезије – бугарштица и дестерачких пјесама које су сачуване у различитим рукописима, а поријеклом су од разних сакупљача из прве половине 18. вијека из Дубровника (Ђуро Матеи, Јозо Бетондић), Боке Которске, Пераста. Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, скупио је и издао у оквиру “Гласника” Српског ученог друштва (књига X, Београд, штампано у Државној штампарији, 1878).

Богишић се и својим животом и својим дјелима знатно издигао изнад своје културне средине, и осигурао је себи мјесто не само у српском и словенском, него и у страном научном свијету. На жалост, овдашњој па и широј српској јавности, није био познат његов рад на његовању српства, одгајању свијести о славној прошлости и утврђивању заједнице свих Срба.