став

Браћа Далтон су побожно друштванце за Ђукановићеву разбојничку дружину!

5023

Пише: Драго Пилсел (хрватски портал Autograf)

Усвојеним Законом о вјерским слободама се директно задире у право својине, које је загарантирано Уставом Црне Горе, као и бројним међународним уговорима и конвенцијама, које је Црна Гора потписала или којима је приступила, укључујући и Еуропску конвенцију о људским правима (члан 1, Протокола 1) и Споразум о стабилизацији и придруживању Еуропској унији.

Одредбе Закона које се тичу својине над имовином су у супротности и са тумачењима и ставовима Еуропског суда за људска права, у вези са случајевима који су се тицали имовине која је настала прије формирања сувремених држава. Осим тога, Закон игнорира (или у најмању руку не констатира) и друга права, као што је право одржања, које су вјерске заједнице стекле вишедеценијским или вишевјековним кориштењем имовине.

Држава овим путем директно утјече на питање статуса религијских заједница припремајући терен за потискивање једне (Српске православне цркве) и промовирање друге вјерске заједнице (Црногорске православне цркве) путем задирања у имовинска права прве што је у јавности више пута у претходним мјесецима најављивано од стране највиших представника државе Црне Горе.

Овакво дјеловање је у супротности с начелом одвојености државе и религије, као једним од основних начела на којима су саздане сувремене демократске државе.

Мени се ово чини кључним: Постојећу ситуацију најбоље користи и (зло)употребљава црногорски предсједник Мило Ђукановић за остварење својих циљева. Реализирајући своје циљеве у вези са ЦПЦ, Ђукановић је злоупотријебио чланство у НАТО-у и интелектуалце из регије, покушавајући дезинформирати јавност у регији измишљајући опасности могућег преношења сукоба у регију, скривајући иза тога своје праве намјере у вези ЦПЦ.

Очигледно је да је Ђукановић и овога пута филигрански процијенио када треба усвојити закон. Црногорски предсједник Законом изазива нове дубоке подјеле у Црној Гори и игра на карту националистичких сукоба не би ли мобилизирао своје бирачко тијело, јачао своју позицију (угрожену страховитом корупцијом коју он представља) и осигурао што бољи пласман на парламентарним изборима.

У ту сврху је испланирао чак и злоупотријебити папу Фрању. Сироти Ђукановић не схваћа да Света Столица гаји озбиље односе са Српском православном црквом и особито цариградском патријаршијом гдје је Вартоломеј јасно рекао да неће признати дружину рашчињеног и екскомуницираног Дедеића, главара тзв. Црногорске православне цркве.

Дапаче, озбиљни геополитички аналитички центри предвиђају да би у плановима Ђукановића било унијаћење ЦГЦ, то јест да сачува литургију, али да буде послушна римском бискупу.

Овај Закон има дискириминаторни карактер, он је неуставан, нарушава појединачна и колективна права, како Српске православне цркве, тако и грађана Црне Горе. Као такав, овај чин манипулације религијским осјећањима има огроман дестабилизацијски потенцијал, нарочито у етнички мјешовитим срединама, какве су готово све државе на Балкану. Стога и ја сматрам да овај преседан, потенцијално примјењив и у другим државама, пријети да постане стални извор тензија и конфликата (исти црногорски сценариј пријети и СПЦ-у на Косову).

Коначно, иако се у јавности може чути да је један од мотива за овакав поступак економски (присвајање некретнина велике вредности), указује се и на ризик да његова примјена може заправо дугорочно носити велике негативне економске посљедице за Црну Гору, услијед креирања стања правне несигурности, као и по основи одштетних захтјева који би се могли остварити преко домаћих и међународних правосудних органа.

Ако се у Црној Гори један дио грађана сматра припадницима црногорске нације то је њихова ствар. Ако би становити број тих грађана пожелио имати ”властиту цркву” и то би била њихова ствар. Нити они, нити државна власт немају право на отимачину, пракса која је научена у комунизму (Ђукановић је био комунистички јуришник и био је кум ратним страхотама које су задесиле Слано и опћину Дубровачко приморје, Дубровник, конавоски крај и наш крајнији југ).

Црна Гора је била дио Југославије, а та земља је, као и Албанија, била најсличнија СССР-у по прогону вјере: 109 православних свећеника су комунисти убили у рату и пораћу.

Људи не знају, а морају знати да је митрополита Амфилохија 1990. године дочекало само двадесетак свештеника, монаха и монахиња! Да, само двадесет. Данас их је око 600.

А знате ли колико ”службеника” има Ђукановићева ”Црногорска православна црква”? Четири! Не 400, не 40, већ 4.

Комунистичка власт је сматрала да ће у Црној Гори коначно завршити с Црквом и вјером уопће, те преузети њену имовину. Зато се није трудила оснивати некакву “аутокефалну” цркву, док је у Македонији то урадила због изразите побожности народа.

Митрополија Црногорско-приморска има непрекинуто предање од 1219., када ју је основао Свети Сава; у турско вријеме митрополиту је додата титула егзарха пећког трона, што је потврђивало његову директну везаност за Пећ, односно за пуноћу Српске цркве.

Самопрокламирана “Црногорска црква” у Православљу нема чак ни статус раскола (за разлику од Македонске) него се третира као циркус: четири рашчињена попа који нити служе какву службу нити имају неког тко би на такву службу дошао. Наиме, чак и њихове најокорјелије присталице крсте се у храмовима и од свећенства СПЦ јер знају да то није Црква у својој пуноћи!

Коначно, овај закон је нова врста тоталитаризма у коме држава и де јуре а не само де факто потенцијално потчињава себи све вјерске заједнице.

У овом случају ради се о потчињавању ради пљачке, јер је актуална Ђукановићева власт већ опљачкала државу и народ до голе коже.

За крај, драги предсједниче Стјепане Месићу, за “ЦПЦ” (коју сте подржали, а то вриједи и за друге неупућене политичаре и јавне особе у црквену и религиолошку проблематику), како ми рече један мој пријатељ српски владика, ”браћа Dalton & Jesse James су побожно друштванце”. То је истинска разбојничка Ђукановићева дружина.

КО ЈЕ ДРАГО ПИЛСЕЛ?

Ово је једна од најневјероватнијих биографија. Драго Пислел, рођен у Аргентини (1962, у усташкој породици), гдје је студирао машинство, новинарство, историју латиноамеричке политичке мисли, књижевност и хришћанску духовност, те постао приправник Реда мање браће. Стиже у Хрватску у априлу 1989. године. У фебруару 1991. године прелази у богословију Ријечко-сењске надбискупије.

Након нестанка брата Бранка Пилсела, припадника 4. бригаде ЗНГ-а, 23. октобра 1991. напушта свештенички позив и придружује се истој јединици у којој је нестао брат.

У септембру 1992. се враћа студију филозофије и теологије. Апсолвирао је на Католичко-богословном факултету у Загребу, а дипломирао на Еванђеоском теолошком факултету у Осијеку. На истом факултету 2008. одбранио је магистарски рад с подручја моралне и политичке теологије. Служи се хрватским, шпанским, енглеским, талијанским и португалским језиком, а пасивно и француским и латинским језиком.

Аутор је биографије Папе Фрање којег лично познаје из исусовачких школских дана у Аргентини. У „Аргентинском роману“ из 2014. године приповиједа о сложеном околностима одрастања у хрватској емигрантској заједници у Аргентини. Писао је за бројне хрватске, аргентинске и свјетске дневнике и магазине.

Последњих година скренуо је пажњу текстовима на свом блогу autograf.hr у којим жестоко критикује НДХ али и усташтво у данашњој Хрватској, због чега добија многобројне пријетње, и повремено има полицијску пратњу.

О Алојзу Степинцу још увијек нема дефинитиван став (наравно, не хвали га више као некад), чека отварање архива у Ватикану идуће године везано за папу Пија XII (вријеме Другог свјетског рата). „Ако се потврди да је у мају 1943. године од Свете столице тражио да призна НДХ, а што многи историчари наводе у својим књигама, онда ће то бити непремостиви зид за Римокатоличку цркву да га прогласи за свеца!“

Гостујући недавно на РТС-у, рекао је да „већина Хрвата, на жалост, више воли Степинца него папу Фрању, има чак и таквих свештеника, од којих је један недавно изјавио да папа Фрањо баца бомбе на Хрвате као Срби 90-тих година!“

У последње вријеме, Драго Пилсел често борави у Београду, стекао је много пријатеља међу Србима, а то му је и патријарх Иринеј од кога је недавно добио благослов да докторира на београдском Богословском факултету.

 

 

 

 

 

еђу антирежимским субјектима.