СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Зета – српска земља света!

1937

Балша III није имао мушког потомка који би наслиједио зетски трон. Зато је одлучио да његову земљу преузме српски деспот Стефан Лазаревић, тако да је Зета 1421. године припојена Српској деспотовини. Србија се тако у последњој деценији владавине деспота Стефана Лазаревића пружала од Дунава до Јадранског мора. Међутим, требало је од Млетака одбранити Зету…

Венеција се од раног средњег вијека борила да оствари монополски положај у трговини на Медитерану. После Четвртог крсташког рата (1202-1204) којим је руковoдио славни млетачки дужд Енрико Дандоло и пада Цариграда у латинске руке, Венеција постаје империја од Јадрана до Цариграда и Леванта, али изразиту доминацију на Јадрану није успјела да оствари.

Савезништво деспота Стефана Лазаревића и угарског краља Жигмунда није било по вољи Венецији, као ни јачање и сређивање стања у Србији. Бојазан Млетака била је нарочито изражена почетком 1405. године, када је у скадарским областима дошло до побуне против њихове власти. Страховали су да би деспот Стефан могао притећи у помоћ својој сестри Јелени Балшић и сестрићу Балши Трећем, јер су сукоби узимали маха будући да су дуждеви представници у Зети и сјеверној Албанији лоше поступали са становништвом. Млеци су ометали поданике Балшића у трговини, у Скадру су ограничавали права православних цркава… Сукоби Венеције и Балше Трећег, уз честе и неуспјешне мировне преговоре, трајаће све до његове одлуке да за свог наследника одреди ујака, деспота Стефана Лазаревића.

За разлику од оца Ђурђа II Страцимировића (1385-1403), који није уживао велики углед у Венецији и у Дубровачкој републици и кога су омаловажавјуће титулисали „господаром Улциња“, његовог сина Балшу III Страцимировића (1403-1421) са уважавањем су ословљавали „господар Зете“. Тако је и Балша себе називао: „Ја самодрживи господар Балша, по милости Божјој дука велики и господин земљи зетској и свему западнему Приморју“.

Када је Ђурађ  II Страцимировић Балшић поклонио Венецији 1396. године (за годишњи трибут од 1000 дуката и пружање војне помоћи ако га Турци буду напали) војно и економски важне градове Скадар, Дриваст и Свети Срђ са околином, његовом 17-годишњем сину Балши III и његовој мајци Јелени Лазаревић Балшић то нимало није било по вољи.

Балшина амбиција је била да обнови стару моћ и углед Балшића и поврати територије које је његов отац поклонио Венецији, што је значило сукоб са Републиком Светог Марка.

Први такозвани скадарски рат, који је започео 1405. године када су Балшићи покушали да протјерају Млечане са својих теиторија, полако се ближио крају, љета 1409. године, Венеција добија велику предност купујући за сто хиљада дуката од Ладислава Напуљског право на Далмацију. Тиме њена амбиција да загосподари источним обалама Јадранског мора добија реалније основе. Велики противник остварењу те идеје био је угарски краљ Жигмунд, који је био намјеран да оснажи позицију свог савезника Дубровника. Тада се и босанске велможе окрећу угарском владару.

Посебно је било важно за Зету када се Сандељ Хранић, дотадашњи савезник Ладислава Напуљског, приклонио Жигмунду, а још када се 1411. године оженио Јеленом Балшић, за Зету су могла наступити повољнија времена.

Осам година је Балша ратовао са Венецијом да би крајем 1412. године склопио мировни споразум са Серенисимом.

Када је Жигмунд у јесен 1411. године устао против Венеције започињући поход према Фурланији, средишту њене власти, Млеци су покренули преговарачки процес у коме је посредовао Сандељ Хранић. Новембра 1412. године посланици Сандеља Хранића, са Балшиним инструкцијама, у преговорима са Млецима који су трајали до априла, склопили су мир са Републиком Светог Марка.

Дубровчани, који су такође били заинтересовани да се трговина у овим областима обавља у миру, да „све зетске реке од Валоне треба да буду отворене за жито и мрс“, тражећи помоћ од деспота Стефана, 1413. године пишу му да „Зета припада Србији, Балши и њему (деспоту Стефану)“.

И у наредном периоду односе између Млетака и Балше Трећег обиљежавале су непрекидне нетрпељивости и сукоби.

Балшу, озбиљно боледног, у новембру 1417. и у два наврата 1418. године лијече дубровачки љекари. Међутим, болест га није омела да 1419. године крене у нови рат против Венеције.

И међународна ситуација је Балши ишла на руку. Године 1418. дошло је до сукоба између Угарске и Млетачке републике. С друге стране, балша је имао и подршку ујака, деспота Стефана, савзеника угарског краља.

Млеци су тражили начине како даа се ријеше Балше, више дипломатским настојањима него ратним операцијама. На пролеће 1419. године расписали су наградз за Балшино хапшење, а она ће, подизана у неколико наврата, достићи цифру од фантастичних осам хиљада дуката. Но, на крају је Венеција одлучила да у помоћ позове Турке. Споразум Османлија и венеције из 1419, као и предаја Котора Млецима маја 1420. године, Балшу су довели у незавидна положај.

Озбиљно болестан – дубровачки љекар је на Балшином двору од априла до краја јуна 1420 године – зетски владар преко Стефана Марамонтеа тежи да закључи мир са Венецијом. Међутим, Млеци одбијау Балшину понуду, тако да он током зиме 1420-1421. године напада околину Котора без неких већих резултата.

Балша је ријешио да своје последње дане проведе код свог ујака деспота Стефана у Србији, гдје је и умро 28. априла 1421. године.

Балша није имао мушког потомка који би наслиједио зетски трон. Зато је одлучио да његову земљу преузме српски деспот Стефан Лазаревић, тако да је Зета 1421. године припојена Српској деспотовини, а деспот Стефан се називао: „господин всем Србљем и Подунављу и Посавију и чести угарскије земли и босанскије , ештеже и Поморију зетскоме“.

Деспотовина је тада била још проширена – Мачва. Београд, Сребреница – које је Стефан даровао угарски краљ Жигмунд.

Србија се тако у последњој деценији владавине деспота Стефана Лазаревића пружала од Дунава до Јадранског мора. Међутим, требало је од Млетака одбранити наслијеђену Зету.

Десетог маја 1421. године, један од важнијих градова на сјеверу Албаније, Дриваст, признао је млетачку власт. Убрзо ће то учинити и Улцињ који ће Венеција држати до 1571. када пада у турске руке. Бар ће такође признати власт млетачког дужда. Венеција је тако ставила под своју власт Балшине градове на обали.

У Зети су тако de facto постојала два господара, млетачки дужд и српски деспот.

Када преговорима ништа није успио да постигне са Млецима, деспот Стефан је већ у августу исте године журно стигао у Зету. Освојио је Дриваст, а опсјео Скадар и Бар.

Један од тројице управника ових градова, Ђакомо Дандоло, одмах је отпутовао у Венецију да види шта им је чинити. Млетачка влада га је брзо вратила са задатком да се састане са српским деспотом и законитим владаром Зете. Али ни Стефан није мировао, већ је и он изасланике послао у Млетке, с азахтјевом да му се врате Балшина мјеста које је Републик Светог марка бесправно на силу запосјела.

Млечани су 9. септембра одговорили да неће вратити заузете Балшине територије. Чим је српско изасланство стигло из Млетака и обавијестило Стефана да је Венеција одбила његов захтјев, Стефан је половином септембра оспјео Скадар, Бар и Улцињ. Изненађени српским нападом, без дољвољно људства, Млеци су имали озбиљне губитке. Стефан је повратио Дриваст, а у новембру и Бар, и сем Улциња заузео сва мјеста која је Венеција узела после Балшине смрти.

С друге стране, компликовали су се односи на међународном плану. Турски султан Мехмед Први умро је убрзо после Балшине смрти, маја 1421. године, и на његово мјесто је ступио Мурат Други. Млеци су рачунали да у њему могу стећи савезника и заштитника у Зети и Албанији. Бенедето Емо, млетачки амбасадор при османском двору добио је инстуркције да од Мурата затражи помоћ против српског деспота.

Деспот Стефан је оставио трупе пред Скадром и током новембра 1421. године вратио се у Крушевац, када је са Млецима склопљен мировни споразум на шест мјесеци и када је по том споразуму Стефану остао Дриваст, али је умјесто Улциња добио Бар.

На пролеће следеће године, Стефан је у Млетке послао изасланство на челу са „племенитим и разумним“ војводом Влатком, које су Дубровчани својим лађама 12. марта 1422. године превезли до Венеције дса обавезом да чекају до окончања мисије, а потом их врате назад у Дубровник. Влатко је у Венеицији провео десетак дана, али није дошло до битнијег помака.

Док су трајали преговори, Млеци су опремали Скадар оружјем и допремали веће количине хране, спремајући се за опсаду, рачунајући да ће Скадар бити главни циљ Стефана Лазаревића. Војвода Мезарек, кога је српски деспот поставио за управника Бара, настојао је да спријечи ове акције Млетака.

У другој половини 1422. године, Стефан је опсјео Скадар, али како каже српски љетописац „ходи деспот Стефан под Скадар и не получи ничто“, мада његове трупе нијесу претрпјеле велике губитке.

Српски деспот је  преговоре и односе са Млецима препустио вом наследнику, сестрићу Ђурђу Бранковићу, који је у љето 1423. године са осам хиљада коњаника стигао под Скадар.

Борбе су опет почеле дуж ријке Бојане. Подижући утврђења на обали и постављањем ланца на ушће ријеке, Ђурађ је блокирао венецијанску флоту и успио да одсјече Скадар од мора. Због неповољног рзавоај ситуације, Венеција је била спремна на попуштање, тако да су Ђурађ и Франческо Бемба, 12. августа 1423. године, склопили мир који су биле задовољне обје стране и који су свечано прославили пловећи Бојаном на лађи капетана Бембе.

Међутим, напетост и неповјерење нису престали. Све до 1426. године, трајхали су спорадични сукоби које су смјењивале дипломатске акције и надмудривања, да би Венеција и Србија дефинитивно ријешиле порблем разграничењме двеју земаља 22. априла 1426. године споразумом у Вучитрну, на двору Бранковића.

Имајући у виду да им је пријетила османлијска опасност, мир су и једна и друга страна дочекале са олакшањем. Јер и венеција и Србија су биле у ратовима са Турцима. Чак су се обје стране, и Венеција и Србија, обавезале да ће једна другој пружати и војну помоћ на територији Зете уколико то буде било потребно некој од уговорних страна.