Броћ – врста траве (Rubia tinсtorum). Броћем су некад жене бојиле робу у црвено.
Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ
Међу српским интелектуалцима и политичарима у Црној Гори, а богами и у Београду, и даље живи теза о једнонационалности Срба и Црногораца, која ме подсјећа на југословенство, у ствари се на њега надовезује и води асимилацији српског народа у Црној Гори. Тако је Драган Шоћ прије неки дан понудио решење за актуелну кризу – „да се схвати да је Црна Гора независна држава и да су Срби и Црногорци један народ“.
Јесу један народ у историјском смислу, али су се до данас Црногорци и Срби обликовали у два потпуно различита култоролошка, етичка, естетичка, цивилизацијска модела. Све да нема других разлика, однос према ћирилици, светосављу и Косовском завјету, довољно је велика разлика да се не може говорити ни о сличном идентитету Срба и Црногораца
ИМЕ: У прошлости појам “Црногорац” није значио исто што и данас. Уосталом, до “Подгоричке скупштине” 1918. године, на пописима су се сви у Црној Гори изјашњавали као Срби.
Под утицајем комуниста, Коминтерне и Стаљина, од октобра 1928., када је одржан Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, почиње стварање црногорске нације, која је своју прокламацију доживјела објављивањем прогласа у “Борби” 1946. године, од стране Милована Ђиласа.
Не треба заборавити ни дјеловање Дрљевића и Штедимлије, док су у новијем времену највећи допринос заокруживању црногорског идентитета дали – Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић, ослањајући се на програм Славка Перовића, али и на све поменуте претходнике.
ИСТОРИЈСКА СЈЕЋАЊА: Заједничка историографија готово да не постоји, односно на историјске догађаје се посматра на посве различит начин.
Сходно томе, величају се и различите историјске личности. Црногорци тако славе краља Николу, Радомира Вешовића, Зрна Поповића, Јосипа Броза; а Срби: Немањиће, Петровиће и славне команданте из Балканских и Првог свјетског рата, а богами и највећег герилског борца Другог свјетског рата – Дражу Михаиловића.
Да не улазим у новију историју – грађански рат у Хрватској и Босни, о којем се црногорски став не разликује много од хрватског и бошњачког.
КУЛТУРНА БАШТИНА: Иако би по овом питању морало да буде најмање разлика, јер културне вриједности имају универзални значај, овдје је другачија ситуација.
Црногорци највише држе до “Љетописа попа Дукљанина”, архитектуре старог Котора и других старих приморских градова, Куле Реџепагића у Плаву, масонског Маузолеја на Ловћену.
Српске светиње су православне цркве и манастири, потом Мирослављево јеванђеље, усмена народна поезија и гусле, дјела Његошева, Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова Поповића.
РЕЛИГИОЗНА ОСЈЕЋАЊА: Црногорци су, у огромној већини атеисти, чак и многи од оних који припадају тзв. “Црногорској православној цркви”, што не крију. Срби су углавном вјерници, а има и нешто мало безбожника који ’вјерују’ у Јосипа Броза.
Све у свему, највећа разлика је управо по питању религиозности, тачније православља, а управо је оно најважнији темељ српског националног идентитета.
Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако је и атеизам који је утемељен у четири деценије комунистичке индоктринације, дефинитивно одвојио савремене Црногорце од Срба.
ЈЕЗИК И ПИСМО: Што се језика тиче, до прије неку годину, нијесу постојале значајније разлике, али каквим-таквим (политичким и накарадним) стандардизовањем црногорског језика и његовим увођењем у школе, и по овом питању настају разлике које ће временом јачати.
Писмо је, пак, тачка тоталног раздвајања. Не вјерујем да постоји један Црногорац који пише ћирилицом (иако је ћирилично писмо равноправно по Уставу, а практично било једино у употреби до средине 20. вијека).
СИМБОЛИ: Застава и химна, званични симболи данашње државе Црне Горе, нијесу прихваћени од стране припадника српске националне заједнице.
То се најбоље види на свадбама и у другим свечаним приликама, када Срби истичу само тробојку.
Химна коју у текстуалном дијелу чине стихове највећег антисрбина 20. вијека, Секуле Дрљевића, свакако не може ући у срце ниједног Србина док је свијета и вијека. Уз ова два званична симбола, споменимо још традиционални српски поздрав са три прста.
„СПОЉНА ПОЛИТИКА“: Чинилац националног идентитета је и однос према другим државама. Док су Црногорци окренути Западу, Европи и Америци, Европској унији и НАТО пакту; Срби стреме успостављању блиских веза са Србијом, Русијом и другим православним земљама, иако њихови политички прваци имају нешто уравнотеженији приступ, па поред инсистирања на добрим везама са православном браћом, желе и у Европску унију.
Да не говоримо како је различит однос био према проглашењу независног Косова. Уосталом, Косовски мит је настао у Црној Гори, али га данас баштине само Срби, док Црногорци исмијавају “митолошку српску свијест”.
ЊЕГОШ: Црногорство у Његошево или у било које прошло вријеме, није исто што и црногорство данас. Када би се под црногорством данас подразумијевало оно што се подразумијевало вјековима, или како га је Његош прихватао, наравно да ни мени, а вјерујем нити било којем другом Србину у Црној Гори, не би било тешко да прихвати знак једнакости између Срба и Црногораца.
Црногорци се, истина, нијесу у потпуности одрекли Његоша, али га „читају на нов начин“, тврдећи да „цетињски пустињак“ није хтио да каже то што је написао, да кад помиње српство у ствари мисли на православље, што је омиљена флоскула црногорских националиста. Па чак и када би то било тачно, опет не добијају ништа, јер је кључну улогу у обликовању српског националног идентитета одиграло светосавље којег се одричу.
Многи Срби се надају да ће се данашњи национални Црногорци вратити српству, чим Мило Ђукановић оде са власти. Та нада је једнака замисли мог претка Томаша Ракочевића да се исуши Скадарско језеро и засади пиринач којим ће се хранити цијела Црна Гора.
Но, то не значи да Црногорци и Срби треба међусобно да се мрзе и да једни другима закидају основна људска и национална права. Зато бих се сложио са оном другом реченицом Драгана Шоћа: „Свако ко афирмише и брани Црну Гору на антисрпским основама је рођени брат оног ко афирмише и брани српство на позицијама антицрногорства“.
Али, Шоћ мора да схвати да су историјски процеси незаустављиви, Црногорци полако али сигурно заокружују свој културолошки код, односно национални идентитет. Што је говорио његов партијски лидер Новак Килибарда: „Вода се не може враћати са увора на извор!“
Србима остаје да се боре за своје светиње – Цркву, Косово и ћирилицу!
