СРПСКА БАШТИНА У ВРАНЕШУ (1)

Утирање културног наслеђа Вранеша кроз легенду о имагинарној жени!

1892

Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)

Феномен антисрбизма је данас „сасвим очигледна чињеница, коју не требе доказивати логичким аргументацијама, довољно је отворити новине или укључити радио“ (академик Пр. Пипер). Антисрпство је врло профитабилно у официјелним црногорским круговима. И сасвим конформно, поборници утрења трагова српског бића одавно и слободно дјелују, без икакве одговорности. Уништавање културног наслеђа српског народа у Вранешу примјер је овог нецивилизованог тренда.

Материјал за фељтон махом потиче из књиге “Потоње слово о Пави”, зато напомињем да она говори о стварима много значајнијим од немуштог спекулисања чија је имагинарна Пава, колико дјеце баца у једном бремену и да ли назив горњег дијела Вранешке долине настаје по њеној жељи или пашиној наредби. Садржај књиге је само у мјери нужног посвећен феномену званом настанак назива Павино Поље, кључни разлог њеног настанка друге је природе: српско културно, историјско и духовно (хришћанско) наслеђе Вранеша се перфидно утире кроз новоскројене „легенде“ о поменутој имагинарној жени.

Између осталог, у књизи је дат коначан одговор на питање које је вјековима безразложно морило мисли многих: када и по којој особи настаје назив горњег дијела вранешке долине. Пошто та стварна особа нема ништа заједничко са женом из предања (Пава је особа мушког пола), симболичним називом књиге се читаоцу указује да она представља обрачун и раскид са митоманским приступом обраде наше прошлости и културе, чији је симбол управо непостојећа жена – Пава. Језиком логике и чињеница, у књизи се врши демистификација и деконтаминација старијег културно-историјског наслеђа Вранеша, оштећеног како  нестручним тако и намјерним дјеловањем неких јавних посленика који немуште наводе из митова и легенди презентују јавности као историјски факат.

Наша сазнања о даљој прошлости Вранеша углавном се и данас темеље на миту. Писани извори као што су црквени и архивски записи, повеље српских краљева и турски дефтери, не само да су ријетки већ су и подацима оскудни. У недостатку поузданих извора, хроничари су поједине периоде прошлости реконструисали митовима, епским пјесмама и претпоставкама, што је присутно чак и код неких еминентних историчара. Подугачак је списак таквих радова и аутора.

Реконструисање прошлости на основу предања је опасно чињење, тако креирана слика не само да је непоуздана већ је подобна кривотворењу од стране самих креатора. Познато је да се предања временом мијењају, народни маштари их преуређују у правцу свог виђења одређених догађаја из далеке прошлости. Моделирањем, старија предања често у потпуности изгубе изворност, зато многе приче из прошлости називамо предањем а суштински представљају мишљење неког појединца. У предањима „…ријетко кад одблескује објективна слика времена или догађаја, с којом би критични историк могао бити задовољан“ (Ст.Новаковић, академик).

Оно о чему вранешка предања говоре у основи је могуће, али махом нетачно. Неколико предања провјерено је кроз скорије пронађене писане доказе, и показало се да немају додирних тачака са стварношћу. По утемељености, доминирају она о породичном поријеклу мада и међу њима имамо неувјерљивих. Ни предања о настанку назива појединих топонима немају чврсту подлогу јер народна машта настанак многих назива по правилу везује за историјске или митске личности (Свети Сава, Марко Краљевић, Југ Богдан…). Посебну групу чине предања о подизању цркава и манастира у Вранешу и њиховим градитељима.

Добар примјер непоузданости народног казивања о даљој прошлости Вранеша јесу приче о наводном живљењу Грка на овим просторима. Таква су и предања о проклетој Јерини: њеним именом крштене су скоро све утврде по чукама и брдима, иако су многе настале вјековима раније.

Због бруталне злоупотребе, кључно мјесто у нашој причи заузимају тзв. предања о настанку топонима Павино Поље (има их најмање 5-6). Ова група предања има немјерљиво већи значај за поднебље Вранеша од посве непотребног и најчешће припростог објашњавања разлога настанка једног топонима: она чине културну драгоцјеност вранешког поднебља. Суштина њихова није упознавање потомства о разлозима настанка топонима Павино Поље.

Свако од ових предања понаособ представља једну слику а заједно чине мозаик једне епохе, она говоре о нељудски тешком животу хришћанског живља у доба владавине Османлија. У смислу представе тежине живота под Османлијама, она су јака као документ, зато их је требало чувати и сачувати од злоупотреба. На жалост, одређеним ауторима она и данас служе као извор за наивну изградњу или намјерно кривотворење прошлости Вранеша, иако ову врсту усменог стваралаштва морате првенствено посматрати као рефлекс народне маштовитости и својеврстан фолклорни колорит једног времена и поднебља.

Предања из Вранеша су девастирана „митовима“ смишљеним у задњих пар деценија. Предачке приче о постању назива Павино Поље насилно се извлаче из културолошког миљеа ради задовољења разнородних, понекад и приземних интереса: братственичких, породичних и личних. А задњих година и политичких. Несувисле конструкције појединаца, лажно представљене јавности као вранешка предања, основ су незапамћене антикултурне кампање чији је циљ утрење српске културне баштине Вранеша.

Грубим извртањем легенди и ововременим измишљотинама о настанку топонима Павино Поље, најстарији материјални докази о животу српског хришћанског становништва у Вранешу брутално се преотимају и предају у прћију отоманским Турцима. Посебно забрињава што тај програм спроводе државне институције, на челу са Управом за заштиту културних добара.