Разговор у групи често нема никаквог смисла, не само што је обично неискрен, него што се претвори у надвикивање и отимање за ријеч. Када стварно слушате некога, настаје једна димензија спокоја, и она постаје суштински дио односа
Да ли сте некада причали са неким и имали утисак да они заправо не чују оно што говорите? Они вас слушају, истина, али да ли вас чују? Да ли су ту?Присутни? Причате са неким, и они одговарају на нешто што дефинитивно нијесте рекли. Очигледно нијесу чули шта сте заправо рекли. Они одговарају на нешто што мисле да сте рекли, или на нешто што су мислили да ћете рећи – припремајући одговор чак прије него што сте завршили са својом причом.
Или једноставно, нијесу уопште слушали; само су се правили да учествују у дијалогу, док су у ствари били заузети једносмјерном комуникацијом; држањем проповиједи, рекламирањем или пропагандним говором о теми, или једноставно причањем о себи, неспретно покушавајући да то прикрију „парафразирајући“ нешто што нијесте рекли, и настављајући са „хајде да још мало причамо о мени“ формом.
Овај пропуст једне стране да чује шта друга страна говори се очигледно дешава у многим различитим ситуацијама – од пословних састанака, разговора између доктора и пацијента, терапеутских и пријатељских разговора, љубавних шапутања. И свуда је штетан. Многи људи нису ни свјесни да ово раде. За многе, ово је дио стандардизованог понашања.
Када стварно слушате некога, настаје једна димензија спокоја, и она постаје суштински дио односа. Али, право слушање је ријетка способност. Најчешће је већи дио пажње једне личности заузет размишљањем. У најбољем случају, она процјењује ваше ријечи или смишља шта ће следећи рећи. Или можда уопште не слуша, већ је изгубљена у сопственим мислима.
Право слушање иде далеко дубље од перцепције звука. Оно је буђење свјесне пажње, простор присуства у којем се примају ријечи. Ријечи тада постају секундарне. Оне могу бити пуне значења, или потпуно бесмислене. Далеко важније од оног шта чујете, јесте сам чин слушања, простор свјесног присуства које настаје док слушате. Тај простор је јединствено поље свјесности у којем се налазите са другим особама – без одвојености баријерама које ствара појмовно мишљење. У том простору, ви бивате спојени у једну свијест, једно присуство.
