скидање прашине

Православље и тетоваже

8578

„Када се појединац подвргне подвигу тетовирања у име Бога, нека је веома хваљен. Али онај који се тетовира из сујеверних разлога у духу пагана, од тога неће имати никаквих користи“ (Council of Calcuth, 787. године)

У паганском свету главни смисао тетовирања било је општење с духовима (то јест с демонима). Кроз цртеже на тијелу (сакрални симболи), човјек је у свој живот призивао духа коме се клањао. Свакако, људи се данас не тетовирају у циљу вршења неког магијског ритуала, већ, пре свега, ради моде или традиције.

Култура тетовирања доживјела је свој процват пред крај 20. вијека, најпре кроз поп културу, а онда прерасла у уносан бизнис и мејнстрим нашег времена. Од умјетника, преко спортиста, до естрадних звијезда. Не постоји бранша у коју није зашла.

Поставља се питање у којој мјери је ушла у живот Цркве, и како би хришћани требали да се поставе према томе?

Неко ће рећи да тетоваже нису ништа друго до тренд и помодарство које нема никакве везе са Црквом. Па, ипак, култура тетовирања је у православљу одавно присутна и сеже чак до ране Цркве!

Хришћани су се тетовирали још од Васкрсења Христовог. Те тетоваже се нису радиле добровољно, већ према Римском закону, који је на тај начин обиљежавао криминалце у које су спадали и хришћани.

Најпре, треба рећи да се у то вријеме „ударање белега“ вршило на робовима као знак нечијег власништва (господарства) над њима. Будући да је посматран као имовина, роб је најчешће имао на себи видљиву ознаку господара, баш као што су и домаће животиње носиле жиг.

Како је Господ ослободио Израиљце из ропства, заповеда им да не ударају белеге на себе јер „ја сам Господ“ – (истински господар). У контексту данашњег времена, разлика је што се људи прво не обиљежавају под присилом, а друго што данашњи вид „белега“ не подразумева наше робовање некоме.

Бог је ову заповест поновио свештенству: „Још рече Господ Мојсију: Кажи свештеницима синовима Ароновим, и реци им: …Да се не начине ћелави чупајући косу с главе своје и да не брију браде своје, нити се режу по тијелу свом…“ (3.Мој.1,5)

Следећи, често цитирани стих против тетовирања је новозавјетни: „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1 Кор 6, 19)

С једне стране, зар и наше свете храмове не фрескопишемо и споља и изнутра? Друго, ако ово учење ставимо у (прави) контекст, оно говори о уздржању од каљања (обележавања) грехом, а не каквом физичком материјом.

Ову тезу, Свети Теофилакт Охридски потврђује у својем тумачењу исте посланице: „Према томе, блудник не може да буде свет, јер је он престао да буде храм Божији, протеравши Духа Који га освештава. Ко чини тај храм? Ви, ако останете чисти.“

Сада, када смо расветлили дјелове Светог Писма који се користе „против“ тетовирања, навешћемо немало примера који се тичу културе тетоважа кроз историју Цркве.

Туркијци  заробљени 591. од стране персијског владара Хозројеа I, које је доцније послао византијском императору Маврикију, имали су урезане знакове крста на челу. Одговарајући на питања о поријеклу ових симбола, туркијски заробљеници су рекли да су хришћани саветовали њихове мајке да им урезују знак крста како би избјегли да се дјеца разболе у вријеме разорне епидемије. (Теофилакт Симоката, византијски историчар из VII века)

С друге стране, на Истоку је у то време почело укорењивање хришћанских тетоважа међу Коптима.  Иако догматски монофизити, културолошки гледано, свакако представљају дио православне цивилизације, који и у именима својих патријаршија истичу да су Православне цркве.

О  коптском наслеђу најбоље сазнајемо из приче о tattoo студију са најстаријом породичном традицијом на свијету, дугом чак 7 вјекова! Студио Васима Разука, налази се у хришћанској четврти Старог града у Јерусалиму. У разговору са сајта Middleeasteye сазнајемо:

„Седамстогодишњу породичну традицију коју је Васим наследио са очеве стране, настала је у Египту и прешла у историјску Палестину пре неких 450 година, када су европски ходочасници свој дуг пут и подвиг у Свету земљу обележавали Христовим знамењем, као физички доказ своје вјере.“

Држава је крстићем на унутрашњој страни десног зглоба обиљежавала хришћане, како би власти могле лакше да индетификују њихове заједнице и убирају порезе.

И овде добијамо потврду да је оваквом праксом ранохришћане кажњавала Римска држава.

„Од првог до четвртог вијека, хришћани су били суочени са спорадичним хапшењима и прогонима; када су привођени, често су их тетовирали и слали да раде у руднике злата, сребра или олова“, пише Марго Демело, аутор књиге Tattoos and Body Art Around the World.

Од принудног обележавања, преко симбола са којим су вјерници потврђивали своју припадност и тако улазили у храмове које је чувала војска, хришћанске тетоваже су међу Коптима постале дио њиховог идентитета и предања.

На Западу, посебно на Британским острвима, тетовирање је практиковано од раног средњег вијека. Ово знамо преко краља Харолда II чије је тело идентификовано преко његових тетоважа после битке код Хејстингса у којој је изгубио живот 1066. године.

Често се поставља питање да ли су се људи са Британских острва једноставно придржавали паганских обичаја, или их је Црква претходно заиста посветила? Одговор се може наћи у одлукама Калкутског сабора (Council of Calcuth) 787, националног сабора Нортамбрије, којег је сазвао Свети Елфвалд I: „Када се појединац подвргне подвигу тетовирања у име Бога, нека је веома хваљен. Али онај који се тетовира из сујеверних разлога у духу пагана, од тога неће имати никаквих користи.“

Дакле, ни сама Црква никада није спорила паганске корене тетовирања, нити то само по себи треба да представља проблем, како се често наводи у коментару тетоважа као „паганског наслеђа“. Постоји мноштво примјера када су нецрквени обичаји и вјеровања постајали део Цркве и живота хришћанских заједница, попут славе, божићних или пасхалних обичаја.  Црква никада није радикално прекидала са обичајима народа које је евангелизовала. У томе се види сва мудрост и слобода мисионара према некрштеним народима.

Потврде о култури тетовирања међу православним хришћанима не налазимо само у далеким временима и просторима. Тетовирање, такозвано сицање, било је карактеристично за хришћане у Босни (и римокатолике и православне), жене на Косову, Цинцаре… Од разних народних орнамената до чисто хришћанске симболике. Разлог је свугде био исти. Спречавање Турака у одвођењу хришћанске дјеце.

Крајем XIX и почетком XX века, на дворовима европских династија завладала је дискретна и екстравангантна мода тетовирања. Највише племство плаћало је баснословне суме мајсторима тетоваже из Кине, Јапана и Самарканда. Испод избледеле коже царева и царица, краљева и краљица, принчева и принцеза, кнезова и кнегиња, барона и баронеса, ницало је егзотично неопипљиво а одмах већ труло биље цртежа са значењима која измичу, иако остају неуклоњива до смрти, па и након ње.

Последњи Руски цар Николај II Романов је на руци имао тетоважу јапанског змаја као и велику тетоважу преко цијелих леђа на којој се налазио наги дјечак који себе посматра у огледало. Ове тетоваже Николај је урадио док је био у посјети Јапана, а тетоваже му је урадила умјетница Итео Твавки.

За краља Александра I Карађорђевића постоје многобројне фотографије које указују да је на десној подлактици имао традиционалну тетоважу змаја урађену у Нагасакију, приликом једне од својих посјета Земљи излазећег Сунца 1891. године, када још увек није ступио на престо. Нису познати мотиви његовог тетовирања али постоје индиције да му је узор био британски краљ Џорџ V, са којим је био у сродству. Британски монарх се такође тетовирао у Јапану, током својег служења у морнарици.

За краља Александра сазнајемо кроз рад ђакона Ненада Јовановића, који је прикупљао грађу за своју књигу о српској хералдици, где је фотографија краљеве тетоваже први пут и објављена. Преко целих груди имао је истетовираног великог крунисаног орла, најсличнијег германским хералдичким мотивима који су красили пруске племићке грбове, али који није био идентичан.

У хришћанству орао је знак Светог Јована Богослова, једног од четири јеванђелисте и представља духовне висине до којих се винуо овај писац Еванђеља и Апокалипсе.

Упркос мишљењу да су тетоваже сметња духовном животу, ови примјери двојице православних мученика и исповједника, можда и најбоље свједоче да задобијање Царства Небеског не зависи од наше спољашњости. (Краљ Александар још увек није канонизован, али његове фреске већ одавно постоје, попут оне у манастиру Тумане.)

Подсјећамо да Црква никада није дала коначан став нити донела било какав канон против тетовирања. Мишљење овог или оног духовника јесте мишљење само једног човека Цркве, коју чинимо сви ми – лаици и клир подједнако.

На крају, ви који сте истетовирани а несигурни око доласка у Цркву, врата су широм отворена. Дружећи се са окорелим грешницима – проституткама, болеснима, злобивима – Христос је показао да је најважније људско срце а не пропадљиво тијело.

Ви који сте у Цркви а желите (даље) да се тетовирате, имајте мјеру и укуса, добро размислите коју и какву вредност ће вам представљати ваш мотив, има ли скривено значење, да ли стоји нешто изнад пуке естетике и самоукрашавања тијела (које јесте грех гордости).

Нека би нас Христос сачувао од сваког претеривања или фанатизма, према себи и према ближњем. Амин.

Tattoos in the Orthodox Church