Скидање прашине

Русија спријечила стварање уније Црне Горе и Србије, 1914. године

6397

Пише: Љубиша Морачанин

После Балканских ратова, као најважније спољно-политичко питање, пред владу генерала Јанка Вукотића, поставило се сређивање односа Црне Горе са Србијом, пошто су две државе добиле међусобну границу. Особеност тог питања била је у томе што су се и Црногорци осјећали као дио српског нарпда, а Црна Гора и Срба сматране су за двије државе истог народа.
У црногорским владајућим круговима почело се говорити о потреби да се склопи „реална унија“ Црне Горе са Србијом у априлу 1913. године, још док је црногорска војска држала Скадар у опсади. То питање покренула је влада Митра Мартиновића, и то вјероватно у споразуму са црногорским престонаследником Данилом. Тако је црногорска влада, преко српског посланика на Цетињу, затражила од српске владе да предложи основ за унију. Из Београда је одговорено да ће Србија изићи у сусрет члановима црногорске династије уколико се прогласи уједињење и обезбиједити им „вјечиту ренту“.
У програму свог рада који је поднела краљу Николу у октобру исте године, влада генерала Вукотића је истакла као неопходну потребу да се Црна Гора чврсто повеже са Србијом, како би се две земље могле лакше супротставити непријатељима оји су против граничног спајања Црне Горе и Србије и њихових других успјеха. Влада је предложила да се једним уговором среде међусобни односи двеју држава: војни, дипломатски, трговински и уопште економски; „једном ријечју – двије српске краљевине, потпуно самосталнеи независне, ишле би сложно к остваривању и одбрани заједничких интереса“, како се каже у програму Владе.
То, дакле, није био предлог за унију, него само за чвршће повезивање двеју држава ради одбране националних интереса и решавања других питања која црногорска влада није могла сама ријешити. Међутим, за јавност се није говорило о унији због спољно-политичких обзира, у првом реду према Аустро-угарској.
У Престоној бесједи коју је краљ Никола одржао пред Народном скупштином у фебруару 1914 године, говори се да одбрана ослобођених области и даљи национални успјеси „зависиће само од сталног заједничког рада са братском Србијом“ и од традиционалне вјерности Црне Горе „моћној заштитници Русији“.
У програму владе који је поднијет Скупштини каже се о спољној политици: „Заједничка војничка и дипломатска акција са Србијом у свим питањима, која, у интересу обје српске краљевине, а на остварењу легитимних националних тежњи: да заједнички заложимо сву енергију и све своје снаге у одрбани српских интереса.“
Програм је уздржан у погледу тачног опсега односа са Србијом, али се јасно наслућује владина тежња ка војној, царинској и дипломатској унији са Србијом.
О спровођењу реформе у војсци, у програму се каже: „Будући са братском Србијом имамо исте задатке, исте циљеве и исти војнички материјал, ми ћемо с нашом војничком обуком и организацијом ићи с њом заједно к једнообразности“.
У току скупштинске расправе, правшка група је изашла с предлогом о царинској, војној и дипломатској унији Црне Горе са Србијом, али га је скупштинска већина – одбацила! Отворено изношење предлога о унији, скупштинска већина је оцијенила као провокацију праваша с циљем да се омете рад на унији.
Међутим, на унији се радило тајно. Ослањајући се на расположење народа и Скупштине, Влада је настојала да приволи краља Николу да се заложи за склапање уније.
Краљ Никола је тешка срца прихватио Владин предлог; после дужег колебања, он је 15. марта 1914, упутио краљу Петру писмо којим га позива да на равноправности двеју држава и њихових династија, тачно утврде обавезе у војним, дипломатским и финансијским стварима.Затражио је да се одреде делегати који би израдили предлог договора према осноама изложеним у његовом писму.
Влада Србије је прихватила предлог и одговорила писмом од 2. априла које је потписао краљ Петар. Са питањем је у потпуности упознат и руски посланик у Београду.
Услов краља Николе у погледу чувања независности двеју држава и равноправности династија, Пашић је прихватио као обавезу Србије. Одређени су и делегати: са српске стране – предсједник владе Никола Пашић, а са црнгоорске Лазар Мијушковић, њен посланик у Београду.
Предлог о унији био је први корак на путу уједињења Црне Горе и Србије. Поред осјећања припадности истом народу, жељу за унијом подстицали су и економски разлози; између осталог, успостављањем уније црнгоорски народ не би више мроао масовно долазити на рад у друге земље.
Делегати су наставили рад. Према извјештајима руских посланика у Цетињу и Београду из маја 1914, иначе добро упознатих са радом на овом питању, делегати су постигли споразум у следећем: чување династија и независности уједињене војске, с тим да се врховна команда над трупама у својој земљи остави сваком владаоцу; 2. оснивање једног општег генерал-штаба; 3. Усавршавање спољен политике и завођење заједничких представништава у иностарнству за обје државе; 4. изједначавање судских и управних установа; 5. финансијска, царинска, поштанска и телефонска унија.
Међутим, на томе се није урадило ништа до почетка Првог свјетског рата. Највећа препрека споразуму је била Русија, која се није слагала с планом, посебно с оним што се тицало војске. Она је из својих посебних рачуна изразила спремност да продужи давање војне помоћи Црној Гори, као и слање војних инструктора, али само под условом потпуне независности од Војске Србије. Такође, Аустро-угарска је отворено била против уједињења, па би се сједињење обеју држава у једну могло узети као повод за рат, што Русији никако није ишло у рачун.
Краљ Никола је 11. јуна отпутовао у иностранство, и на путу га је затекла вијест о атентату у Сарајеву. Догађаји који су зaтим настали, прекинули су даље разговоре о унији.
ИЗВОРИ: С. Дрљевић: „Борба за царинску, војну и дипломатску унију Црне Горе и Србије“, Цетиње 1914; А. Лубурић „Документа“ 165-168, бројеви 25, 26, 27, 38; Н. Шкеровић „Црна Гора на почетку 20. вијека (599-602), Н. Ракочевић „Црна Гора и уједињење“ (75-78).