БИСЕРИ МУДРОСТИ

Енглеска ода Византији!

3942

Француски историчари су први почели да се баве Византијом, али нико том највећем средњовјековном царству није исписао „оду“ као енглески истраживач Џон Џулијус Норич, који чак није ни историчар, већ професор француског и руског језика. Захваљујући томе што је објавио најбриљантнију књигу о историји Венеције, именован је за предсједника Фонда за спас Венеције. Из његове тротомне Историје Византије, објављујемо дио гдје пореди Венецију и Цариград; то је вјероватно и најилустративније поређење Запада и Истока, њихових људи и култура…

У средишту мог најскоријег интересовања је Венеција, најприје као провинција, а онда и као изданак Царства, гдје Свети Марко, пројектован случајно, по моделу Константинове цркве Светих Апостола, и катедрала Торћело, садрже византијске мозаике достојне да се мјере само с онима у  Цариграду.

А ипак је запањујуће колико се разликују та два града. Током цијеле своје историје, Венеција је заштићена од terra firma мирним, плитким водама лагуне, зрачила сигурношћу: све до самог краја била је недодирљива, и то је и знала. Цариград је, с друге стране, живио под непрекидном пријетњом од напада. Опсада је смјењивала опсаду; град је увијек спасаван јунаштвом својих царева и њихових поданика.

Становници ова два града, такође, тешко да су могли бити другачији. Венецијанци су били циници, безосјећајни, трговини посвећени свјетски људи. Византинци су били мистици којима су Христ, његова мајка и свеци били исто тако стварни као и чланови њихових породица.

Коначно, и најважније од свега, Венецијом су управљали безлични комитети, изабране групе у црно одевених људи који су радили у тајности и чији састав се стално мењао, а одлуке су доносили заједнички и избјегaвали свако појединачно истицање. Византија је била аутократија којом је владао полубожански цар, апостолима једнак, од Бога именовани владар на земљи, који је живот сваког свог поданика држао у шаци. Неки од ових царева били су хероји, други веома свирепи, али они су увијек били све само не досадни.

Наша цивилизација никад није на прави начин признала дуг који има према Источном царству. Да није било тог оријенталног бастиона хришћанства да се одупре војскама краља Персије у 7. вијеку, или оних багдадских калифа у 8. вијеку, Европа данас не би постојала. Којим би језицима ми данас говорили и каквим би се боговима клањали?

И на плану културе, такође, наш дуг је веома велики. После варварске инвазије и пада римског цара, светлост знања била је готово згасла у Западној Европи, осим оних неколико њених блиједих трептаја по манастирима; светлела је она непомућеним сјајем само на обалама Босфора, тако да је старо класично наслеђе сачувано.

Главнина онога што ми данас знамо о древним временима, посебно о грчкој и латинској литератури, као и о Римском праву – заувијек би била изгубљена да није било образованих људи и цариградских писара и преписивача.

Ове немерљиве заслуге, међутим, одавно су биле прихваћене као нешто сасвим природно и – биле су заборављене. Овом нашем времену преостао је само један стални подсетник на духовну снагу Византије: раскош њене умјетности. Никад у историји хришћанства (а човјек пада у искушење да дода: и било које друге религије свијета) нека од умјетничких школа није успјела да удахне такав жар духовности у свој рад.

Византијски теолози нијесу престајали да инсистирају на томе да религиозни сликари и мозаичари треба да трагају како би одразили представу Бога, а то није био мали захтјев, али у црквама и манстирима царства ми видимо да је то, из дана у дан, из вијека у вијек, постизано.

И само из тог разлога било би право задовољство писати ову књигу; ријечи су ми навирале саме, вјероватно под утицајем толике духовности Византије којој сам посветио неколико година истраживања.