цкрвени календар

Што нисмо поунијаћени, захвалимо Марку Евгенику!

1951

 

Пише: проф. др Радивој Радић

И у наше вријеме се говори и расправља о могућности да се хришћанство после безмало хиљаду година уједини. Као што је познато, до Великог раскола дошло је 1054. године,  када се хришћанска васељена распала на два дијела, православни Исток и римокатолички Запад.

У стољећима која су услиједила, с времена на вријеме, улагани су знатни напори да дође до поновног уједињења хришћанства. Унија је склопљена у два маха, у Лиону 1274. и у Фиренци 1439. године, али је оба пута остала мртво слово на папиру. Одбацили су је како византијско свештенство тако и византијски народ, јер је утаначена под условима који су православље стављали у потчињен положај.

Један од најважнијих учесника на црквеном сабору у Фиренци, са византијске стране, био је Марко Евгеник. Ријеч је о ученом богослову и доследном духовнику, антилатински настројеном и непоколебљивом у својим увјерењима.

Мало прије почетка црквеног сабора у Ферари и Фиренци,  Марко Евгеник је постао митрополит града Ефеса. То се десило 1437. године. Ријеч је о славном античком, а потом и хришћанском центру смјештеном на западним обалама Мале Азије. Овај град се још од 1304. године налазио у турским рукама и био је заувијек изгубљен за Византију.

Византијски цар Јован VIII Палеолог (1425-1448) све наде у борби против Турака полагао је на земље западне Европе и вјеровао да ће после склапања црквене уније одатле стићи помоћ животно угроженој Византији. Пут Италије кренула је веома бројна византијска делегација у којој су се, осим цара и васељенског патријарха Јосифа II, налазили бројни црквени и световни великодостојници. Међу двадесетак архијереја био је Висарион, митрополит Никеје и каснији кардинал римске цркве, док је Марко Евгеник заступао интересе источних патријараха – првосвештеника Александрије и Јерусалима, којима муслиманске власти нијесу дозволиле да путују на сабор у Ферару.

Византијска делегација коју је предводио василевс Јован VIII Палеолог, на пут је кренула крајем новембра 1437. године. У Венецију су стигли у фебруару, а у Ферару, гдје је требало да се одржи сабор, обрели су се у марту 1438. године. Изасланици из Русије, којих је било око двије стотине, приспјели су у августу 1438. и умногоме су ојачали православну страну. Било је учесника и из других земаља које су припадале источном хришћанству, а када се поброје и сви њихови пратиоци, папска курија је морала да издржава око 800 људи.

На сабору који је отворио папа Евгеније IV, расправљало се о суштини „чистилишта“, затим су се жустре расправе водиле око такозваног filioque, то јест происхођења Светог Духа, много сати је потрошено на дискусије о папском примату, а није мимоиђен ни разговор о употреби квасног или бесквасног хљеба приликом причешћа.

Због куге која се појавила, али и све горе ситуације са папином благајном која није могла да редовно исплаћује трошкове многобројним учесницима, сабор је у првим мјесецима 1439. године из Фераре пребачен у Фиренцу.

Међу учесницима са православне стране од самог почетка издвојио се неустрашиви и проницљиви Марко Евгеник, који се показао „као храбри и непобедиви лав“, како је касније остало забиљежено у његовом житију. Он је ватрено упозоравао западне богослове да су они скренули са заједничког пута и да су увели неке новине, а да православци и сада вјерују у исто оно у шта су вјеровали и раније.

Остали чланови византијске делегације, спремни да се попусти Латинима, убјеђивали су га да у име виших интереса попусти у својим богословским стајалиштима. Посреди је била чувена икономија, византијско политичко начело којим се у нередовним приликама и у име часних циљева дозвољава одступање од  строге привржености црквеним канонима.

На то им је Марко Евгеник одговорио: „Ствари вјере не допуштају никакво попуштање и икономију. То је као када бих казао: Одсјеци себи главу, па иди куда хоћеш! Никада, о човјече, оно што се тиче цркве, не решава се нагодбама. Јер не постоји нешто средње између истине и лажи.“

Сабор је протицао у напетој атмосфери у којој су узвишену и мирну расправу, каква би доликовала таквом скупу, замијениле бескрајне и мушичаве препирке. Нијесу биле ријетке ни ружне сцене када је неким учесницима било забрањено да изнесу своје ставове. Како је сабор протицао, видјело се да је византијска делегација све спремнија да попусти противничкој страни.

Узбуђени Марко Евгеник, који се никако није мирио са равнодушношћу и помиреношћу са судбином испољеном код неких својих сународника, одлучно је тврдио: „Латини су уистину јеретици, а ви их не називате тако јер очекујете да се заблудјели преобрате.“

Евгеник се са подједнаким жаром борио како против латинских учесника тако и против униониста на византијској страни. Двојица архијереја, оштро су му добацила: „Ко си ти да Латине називаш јеретицима?“ Том приликом умало није дошло до физичког обрачуна.

Марко Евгеник је остао доследан својим увјерењима и на завршној свечаности у Фирентинској катедрали, 6. јула 1439. године, када су кардинал Јулијан Чезарини и никејски митрополит Висарион, прогласили унију, није ставио свој потпис на саборски записник. Када је то чуо папа Евгеније IV разочарано је узвикнуо: „Дакле, нијесмо ништа урадили!“

Дука, визатијски историчар 15. стољећа, саопштава како су у Цариграду дочекали византијску делегацију по повратку из Италије. Тек што су се путници искрцали, радознали житељи престонице, као што је било уобичајено, почели су да запиткују. „Какве вијести доносите са сабора?“ Услиједио је горка одговор: „Издали смо своју вјеру и продали побожност за безбожништво. Издали смо свете дарове и постали азимити!“

Азимити је назив за римокатолике који користе бесквасни хљеб (азиму), док православци употребљавају квасни хљеб.

На питање „Зашто сте потписали?“, оно су одговарали: „Због страха пред Францима!“ Помало збуњени житељи Цариграда су онда питали: „Зашто? Зар су вас Франци стављали на муке, бичевали или затварали у тамницу?“ Услиједио је негативан одговор: „Не, али је потписала наша десна рука, и нека буде одсјечена. Исповиједио је наш језик, и нека буде ишчупан!“ За разлику од осталих чланова византијске делегације, становници Цариграда су ефеског митрополита дочекали с дивљењем.

У мучном расположењу и осјећању погружености и невјерице, прошли су фебруар, март и април 1440. године. Онда је Јован VIII Палеолог одлучио да иазбере новог патријарха: најприје је столицу византијског првосвештеника понудио Марку Евгенику, који је ту почаст одбио, а онда се обратио Антонију, митрополиту Хераклије, али и он се захвалио на указаном повјерењу.  Да би ситуација за цара постала још непријатнија, ни трапезунтски митрополит, као ни представних светогорских манастира Ватопед, нијесу жељели катедру унијатског патријарха. Цару је најзад лакнуло када се освједочени унијата Митрофан из Кизика сагласио да постане цариградски архипастир. Истовремено, био је то тријумф униониста.

У међувремену, по повратку са Апенинског полуострва, Марко Евгеник је развио живу дјелатност којом је желио да сруши оно што је договорено у Фиренци. Услиједио је прави мали рат против присталица сједињења с Римоим, али је после избора унионисте Митрофана за новог патријарха, Марко Евгеник морао осјетити исвјесну несигурност, па се 15. маја 1440. године, управо на дан када је нови цариградски служио свечану литургију (и у њој помињао папино име), заједно са Антонијем, митрополитом Хераклије, одлучио за бјекство из престонице.

Марко се упутио у Ефес, сједиште своје дијецезе. Онда је намјеравао да посјети Свету гору, али када је пролазио поред Лимноса, неки су га препознале. Царске власти су дјеловале врло хитро – непопустљивог свештеника су ухватили и бацили у тамницу на овом острву у Егејском мору, гдје је провео око двије године (1440-1442). У међувремену био је очевидац турског напада на Лимнос и пошто је схватио да никако неће моћи да оде на Свету гору, у љето 1443 године обрео се у Цариграду. И овог пута боравио је у манастиру св. Георгија Манганског, Будући њежног тјелесног здравља, а мучен и тешком болешћу, с којом се суочио још у Фиренци, Марко Евгеник се упокојио 23 јуна 1445 године, тек пошто је прешао педесету годину живота. Сахрањен је у манастиру св. Георгоја Манганског.

Већ су савременици за Марка Евгеника тврдили да је „нови Василије Велики“ и „нови Богослов“, на најљепши начин га доводећи у везу са Василијем Великим, знаменитим кападокијским оцем 4. стољећа.

Георгије (Генадије) Схоларије је за свог учитеља говорио: „Када би се и небески свод срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те праведности не би изнемогла; и душа његова не би измијенила, нити би се његова мисао раслабила у било каквим искушењима.“

Због заслуга и непоколебљивисти у одбрани вјере, православна црква га је 1734. године прогласила за светитеља и сваког 1. фебруара (19. јануара по јулијанском календару) прославља преподобног ефеског митрополита Марка Евгеника.