Поглед с Истока

Црногорске школе Бога не воле!

1285

Пише: Донко Ракочевић

Црногорска просвета је једно од ријетких острва безбожништва на планети, јер у свим земљама региона, као и свуда у свијету (изузев САД), постоји вјерска настава, макар као додатна (факултативна).

Неопходност религијског образовања намеће се као насушни хљеб, наша духовна храна. У овом слуђеном и окрутном времену, религија нам је  потребнија него икад. Приближавање стању богонадахнутости, преко оригиналних текстова Јована Златоустог, Василија Великог, Кирила и Методија, Јустина Ћелијског, епископа Николаја и других наших светих отаца, уздигло би нашу личну културу, али и унијело мир у узнемирене душе.

Да не говорим о томе да без религије у школама – нема потпуног образовања. Како се без религије могу разумјети умјетничке слике ренесансног доба – Микеланђела, Леонарда Давинчија, Ребранта и других, као и средњевјековно византијско фрескосликарство.

Религијска култура један је од темељних стубова културе и образовања уопште. Познавање великих традиционалних религија изузетно олакшава разумијевање историје, филозофије, књижевности, сликарства, вајарства, архитектуре, музике, опере, балета, позоришта, филма, екологије… Образован човек не може бити онај ко не познаје своју вјерску традицију, као и традицију других великих религија.

Без вјерске наставе многобројна знања остала су без узрочног објашњења и само формално задовољавају образовне критеријуме. Да ли је могуће прихватити вјековима стварану хришћанску цивилизацију и њене продукте у архитектури, сликарству, музици и литератури, а при том ништа не знати о религиозној инспирацији која им је дала облик, на примјер цркви Нотр Дам у Паризу или Високим Дечанима.

Ко може естетски уживати и културолошки појмити  Леонардову „Тајну вечеру“ а истовремено бити вјерски неписмен и не познавати стварни духовни повод за тај мотив. Без разумијевања коријена хришћанске литературе и филозофије, како можемо уживати у дјелима Дантеа, Милтона, Гетea, Његоша… Ниједан феномен у савремености не може се појмити независно од погледа на свијет који нам је понудила Библија.

Поред вјерског образовања у ужем смислу, вјеронаука се бави и васпитањем дјетета. У школи дјеца стичу многа знања из разних области, али ни један предмет се директно не бави изграђивањем и оплемењивањем дјечје личности. Вјеронаука је ту и да помогне дјеци да се лакше и љепше друже са својим вршњацима, да боље разумију и више поштују своје родитеље, да се уче лијепом понашању, да схвате значај породице, пријатељства, хуманости, љубави, праштања; али и опасности које пријете од модерних пошасти: дроге, алкохола, дувана, секти, порнографије…

Вјеронаука ће код дјеце развијати, поред поштовања и љубави према другим људима, и љубав према биљкама, животињама и шире – према читавом животном окружењу. Свијест о духовној чистоти нашег свијета, претходи сваком озбиљнијем бављењу екологијом.

Вјеронаука предвиђа не само познавање своје вјере и културе, већ и упознавање других вјерских традиција. На овај начин, вјеронаука развија толеранцију, жељу да се поштују људска права, као и права мањина у мултиетничким друштвима. Тек онај који истински разумије и поштује своју вјерску традицију и културу, у стању је да поштује и разумије и туђу вјерску традицију.

За крај ћу цитирати мишљење митрополита Амфилохија о овом питању: „Сматрамо за насушну потребу увођење вјеронауке у школе ради религиозно-моралног препорода нашег народа, стицања изворног знања о нашем духовно-културном и хришћанском наслеђу, поновног успостављања насилно прекинутог континуитета вјерског и обичајног саборног предања, као и задобијања правих сазнања о нашој национално-културној прошлости.“