СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Црногорци продавали жене, или их мијењали за жито!

4734

Тако су Озринићи, а можда и из других мјеста Катунске нахије, неки људи у гладним годинама давали своју женску чељад – жене, кћерке или снахе – никшићким Турцима у замјену за жито, не би ли од глади, тј. од смрти од глади – спасили осталу породицу. И саме жене понекад су се одлучивале на такво самопожртвовање, рачунајући, истина, да ће се некако спасити бјежањем, и успијевале су често да побјегну

Кнез Ј. В. Долгоруки, који је у Црну Гору дошао 1769. године, три године после смрти владике Василија, затекао је ову земљу у ужасном положају: међусобни сукоби, разбојништва, непрестани судски спорови, погранични окршаји који су се плаћали главама и одвођењем у ропство. Хватани су и убијани браћа хришћани и у облику трофеја умјесто турских глава показивале су се хришћанске. Продаване су жене. Унаоколо су свуда царовали лаж и обмана, почев од главара. Владало је потпуно бесправље.

Самог кнеза Долгорукога обмањују и краду. Узимају од њега новац, а затим не прихватају муницију, јер не желе да ратују, а кажу и да су неприкладни за борбу. Само знају да се самохвалишу и да увеличавају своје подвиге. Шпијунирају и код Венецијанаца и код Турака, тако да је положај руског човјека код њих веома опасан.

Разбојништвом се нарочито одликују Катуњани и Ришњани. Некакав Вукотић се истиче најдрскијом отимачином. А над свима тима као предводник се појваљује митрополит Сава. Он разобличава самозванца и народ то види, а ипак народ иде касније за њим и приписује му чудотворне моћи.

Пошто је провео на Цетињу три мјесеца и не видјевши да може ишта урадити, кнез Долгоруки је пљунуо на све и тајно сишао на море, гдје га је већ чекао брод и пошао је, грдећи земљу и народ, и те грдње сада читамо ми, удаљени од тог времена више од сто година.

Уопште узето, слика коју даје Долгоруки је истинита. Истините су и многе појединости. Али његова грешка је што је из појединости извео општи закључак. Ако и прихватимо мрачну слику коју је он  онако набацао као истиниту за тадашње стање Црне Горе, ипак смо обавезни да прихватимо критички и да учинимо неке исправке без којих грешке којих је код Долгорукога много – могу прећи у истину.

Да би се ма каква чињеница пренијела вјеродостојно, потребно је, прије свега, добро схватити саму чињеницу. А то је било немогуће аутору који је нагло упао у такву средину у каквој никад није био, каквој сличне није могао наћи ни у Европи. Због тога, саопштавајући чињенице истините саме по себи, али их погрешно тумачећи – он не даје објективну слику тадашњег црногорског друштва.

Тако су Озринићи, а можда и из других мјеста Катунске нахије, неки људи у гладним годинама давали своју женску чељад – жене, кћерке или снахе – никшићким Турцима у замјену за жито, не би ли од глади, тј од смрти од глади – спасили осталу породоицу. И саме жене понекад су се одлучивале на такво самопожртвовање, рачунајући, истина, да ће се некако спасити бјежањем, и успијевале су често да побјегну. Али, то ни у ком случају није трговина женама, како нам то представља аутор записа. Понекад су за жито, или за новац, одводили као таоце и мушкарце.

Одузимати Црногорцима чак њихове добре војничке особине и говорити да они никада нијесу побиједили, него се само хвале и сл. – то значи заобићи истину и испољавати личну злобу.

У животу црногорског народа постојали су, истина, моменти када се у људима успављивао војнички дух и када их никако није било могуће покренути на рат. А за буђење и подизање народног духа неопходни су одговарајући услови, и потребан је човјек који би знао да искористи те услове.

Кнез Долгоруки је у Црну Гору дошао у најнезгоднијем моменту. На сва његова убјеђивања да отпочну војна дејства против Турака, реаговали су отказивањем. То се, међутим, није могло десити без наговора владике и неких главара, који су сматрали да је потребно да се Црногорци уздрже од тако рискантних корака, јер су против Црне Горе могла да се нађу  два непријатеља – Турска и Венеција. И без тога се Црна Гора налзиал у тешком положају, а од ње траже да се бори!

Задржали смо се на записима кнеза Долгорукога зато што они боље од сваког другог извора представљају опште стање Црне Горе у то смутно вријеме. Али, када се читају ови записи, да се не би пало у крајности, неопходно је имати у виду изузетан положај аутора, усљед чега у записима много тога преувеличава или погрешно тумачи. Ако тај рад читате критички, у њему ћете наћи много драгоцјене грађе која се односи на свакодневни живот Црне Горе.

(Павле Ровински: Црна Гора у прошлости и садашњости, том 1, стране 409-412).