скидање прашине

Србину за срећу треба – парче буђавог хљеба!

3633
Наредник Алекса Здравковић са хлебом који му је био амајлија кроз Балканске и Први светски рат

Музеј Понишавља у Пироту чува најстарији комад хлеба на Балкану, односно војнички хлеб таин умешен пре 108 година. Тај комад хлеба био је прво војничко следовање Алекси Здравковићу, тадашњем првопозивцу мобилисаном за одлазак у Први балкански рат. Комад овог хлеба прати врло занимљива прича…

Пише: Милан Богојевић

Најпознатија храна српског војника био је таин, војнички хлеб. Интересантно је да је реч „таин” турског порекла и значи „следовање”. Наша војска је одмах после турско-српских ратова почела да производи таин. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем, већ се направи квасно тесто, ускисло тесто, које се зове комин.

Следовање војника је било 800 грама хлеба. Српски војник је таин јео у комбинацији са старим сиром, уз лук, паприку и незаобилазни војнички пасуљ. Свака дивизија имала је своју пољску кухињу где се кувао и купус, гулаш, паприкаш…

Музеј Понишавља у Пироту чува један од најстаријих комада хлеба на Балкану, односно војнички хлеб таин умешен пре 108 година. Тај комад хлеба био је прво војничко следовање Пироћанцу Алекси Здравковићу, тадашњем првопозивцу мобилисаном за одлазак у Први балкански рат.

Комад овог хлеба прати врло занимљива прича. Наиме, према мајчином завету војник Алекса Здравковић није појео своје прво следовање, већ га је читавих шест година носио са собом, верујући да је амајлија која ће га заштитити од турских, бугарских и, касније, аустроугарских куршума. Ратови су га водили од Пирота до Битоља и Прилепа, у балканским ратовима, и од Мачве до Солуна у Првом светском рату.

Здравковићеви потомци очеву хлебну амајлију и многобројна одликовања љубоморно су чували све до шездесетих година прошлог века. Тада су ипак пристали да све уступе Музеју када им је понуђен бесплатан прикључак за струју.

Здравковић је најпре војевао у саставу Трећег пешадијског пука Моравске дивизије. Пре него што ће се појавити на мобилизацијском месту, мајка га је заветовала да своје прво следовање таина не поједе, већ да га чува док год може, а најбоље до краја „размирице” (рата). За тајну о комаду таина у војничкој торбици знало је свега неколико Алексиних другова.

Када је у бици на Облаковском вису метак погодио Алексину чутуру, а он остао неповређен, закључио је да је буђав комад хлеба добра амајлија. Уследио је рат са Бугарима, а већ следеће, 1914, и са Аустроугарском. Србија ни годину дана није била у миру, а Здравковић који се није враћао кући и даље се није одвајао од своје амајлије.

Трећи пешадијски пук и поднаредник Здравковић овога пута нашли су се у равници Мачве. Приликом повлачења на резервни положај десило се да изгуби торбицу. Вратио се по своју амајлију и нашао је ризикујући главу.

У бици на Колубари је одликован и тада је целим пуком почела да кружи прича о хлебу који Здравковић чува од почетка балканских ратова. Таин је постао знамење пука и сви су почели да верују да доноси срећу. Уследило је мукотрпно повлачење преко Албаније, затим одлазак на Крф и Солун. И савезници Французи почели су да причају о комаду буђавог хлеба у торбици српског војника.

После рата, Здравковићеви саборци из Пирота причали су да су му Французи нудили огроман новац за ово парче хлеба, међутим, Алекса није хтео да изневери мајчин завет.

После пробоја Солунског фронта, Здравковић се 13. октобра 1918. са Трећим пуком победоносно вратио у Пирот. После рата бавио се терзијским послом, а издахнуо је напрасно 1941. године када је бугарска окупациона војска ушла у Пирот.