интервју

МОМИР БУЛАТОВИЋ: Морам да помогнем мом добром кумчету, Милошу Маровићу!

3493

Момир Булатовић се коначно докопао најомиљенијег црногорског занимања – сада је само пензионер. Дигао је руке од политике и од рада на универзитетима и посветио се својој првој љубави – економији. Иако је недавно објавио књигу „Невидљиви ланци“, у којој једноставно и разумљиво објашњава токове новца и указује на чему се заснива богатство великих сила и њихових моћника, већ спрема њен наставак.

Колико Мило Ђукановић има уплива у привредни систем Србије. Кажу да, између осталог, овде веома лепо раде његови пријатељи?

-Свако ко је стекао капитал у Црној Гори на нелегалан начин, легализује тај капитал тако што купује некретнине најприје у Београду, а затим на Златибору. На Златибору имате колонију синова актуелних државних функционера из Црне Горе који су ту и троше по 1000 евра дневно. У кафанама су омиљени гости. На тај начин њихови очеви перу новац. Црна Гора је сувише мала да бисет могли да направите богатство. Богатство је овдје.

Прије неколико дана сам схватио који је ефекат увођења такси од стране Приштине од 100 одсто на робу из Србије, само зато да би та роба убудуће ишла преко Црне Горе, преко Рожаја и преко Бијелог Поља – њима није проблем да промијене царинске папире и напишу „република Косова“. То Србија не може да направи, али они то могу за својих 10-20 одсто. Дивно. Мислим да је чак у питању договор криминалаца са Косова и криминалаца из Црне Горе.  Могу исту робу да препродају са добром зарадом.

Да ли је истина да је и даље Милова омиљена песма „Знам за један град, зове се Београд“?

-Не знам, нисмо певали заједно, али знам да је волео да дође у Београд и мислим да му сада тешко пада што га не посећује. Годинама смо нас двојица знали да се овдје лијепо проводимо. Ја имам ту привилегију да то могу да наставим, а он је нема.

Једном се десило да смо ја и Мило закаснили на неки састанак у Београду, и ја сам рекао Милошевићу: „Стварно је ЈАТ каснио, д али можеш да нам даш паре да купимо авион?“ И ми смо купили авион, а платила га је „Електропривреда Србије“. Значи, Мило је био успјешан и добар привредник зато што је, шта год му је фалило, добијао из Србије. Е сад он то заборавља. Развија неке друге везе које нијесу баш законите, ту постоји огромна количина новца која се ваља у илегалним сферама, и управо зато га Запад који све то контролише и који све то зна – пушта.

Рекли сте о Ђукановићу шта сте имали, а можемо ли да поменемо Светозара Маровића?

-Ја сам кум малом Милошу, његовом сину, и осјећам и људску и божју одговорност да му помогнем. Веома сам љут на његовог оца, који је због своје кратке памети и грамзивости уништио то добро дете. Мене је због тога стид и жао ми је. Не могу да замислим у шта се претворио тај човјек кога сам познавао и који је са достојанством носио оно наше природно сиромаштво, са којим смо почели скупа да радимо.

Какве вас успомене вежу за Слободана Милошевића? Постоји ли нека досад необјављена анегдота из вашег односа?

-На предсједничким изборима у Црној Гори ’92 на ’93. Годину ја сам имао највише гласова, али сам морао да идем у други круг са Бранком Костићем. Тада је Слободан Милошевић преко својих служби обезбјеђивао документацију и подршку Костићу, а ја сам на преговорима које смо имали тада у Женеви сазнао да сам побиједио. И онда сам пружио руку Слободану Милошевићу и рекао: „Ја знм да је твој кандидат био бранко костић, то је нормално, он би те више слушао него ја, али обавјештавам те да сам ја предсједник црне Горе и нудим ту руку сарадње.“ Он је рекао: „Момо, ма лажу те, где њега да подржим?“ Одговорио сам му: „Слободане, све знам, све је то у реду…“ Тог тренутка му звони телефон, зове га супруга Мира. И он каже: „Ево, баш је Момо овде, честитам му на бриљантној победи.“ Потом ми даје слушалицу, да ми и Мира честита: „Ја сам му сто пута рекла да не подржава ону четничину од Бранка Костића.

(одломак из интервјуа у  новогодишњем броју Вечерњих Новости)