СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

И Српска црква је била анатемисана!

3681
Крунисање цара Душана

Васељенска патријаршија, кaо матица православних цркава, имала је велики духовни уплив на Српску цркву још прије пада српских средњовјековних држава. Од ње је Српска црква примала своје законодавство и своје уређење. Васељенску патријаршију  у Цариграду сматрала је Српска црква – „матером црквом“.

Но, средином 14. вијека дошло је до сукоба српске и византијске цркве. Узроци су били Душаново крунисање за цара Срба и Грка у Скопљу, на Ускрс 16. априла 1346. године; освојени византијски градови и територије, уздизање Пећке архиепископије на степен патријаршије и замјена грчких црквених великодостојника српским.

Положај Српске цркве после 1346. године, када је уз српско царство самовласно проглашена и патријаршија, у православном свијету није био законит.

Одлуком цариградског патријарха Калиста, донијетој између 1352. и пролећа 1353. године, „изопштена и осуђена на ‘одлучење’ (екскомуникацију), српска висока црквена јерархија није била у канонским односима са Цариградом, а вјероватно ни са другим православним црквама – што значи да се налазила у расколу. Одлучен од васељенске цркве био је и српски двор, док остала црква (ниже свештенство) и народ нијесу били екскомуницирани“ (Димитрије Богдановић).

У јесен 1350. године, Јован Кантакузин започео је војне операције у Македонији, најављујући византисјку контраофанзиву и повраћај територија које је Душан освојио. Анатема васељенског патријарха требало је да подупре од Контакузинове војне походе.

Међутим, Кантакузинова војна кампања заустављена је контранпадом Душановог кесара Прељуба, као и самом Душановом појавом пред Солуном.

Но, цар Душан је био свејстан да је црквени раскол озбиљна сметња која се мора отклонити. Тежећи да пронађе „решење за ово зло“, тражио је од Цариграда да се анатема повуче. И византијска страна је покушавала да пронађе начин да се превазиђе овај проблем, али за живота цара Душана до измирења није дошло.

Византијски цар Јован Палеолог је у пролеће 1364. године на двор Душанове удовице Јелене послао делегацију на чијем челу је био патријарх Калист, који је анатемисао цара Душана и Српску цркву. Циљ мисије био склапање савеза са Србима ради заједничке борбе против Турака. Међутим, иницијативу за стварање савеза прекунула је изненадна смрт патријарха Калиста (иронијом судбине умро је у царству које је проклео) и она са византијске стране није поново обнављана.

Преговоре око помирења ће пред Маричку битку иницирати деспот Угљеша Мрњавчевић, а њих прихвата цариградски патријарх Филотеј, Калистов наследник, и на Угљешин двор шаље митрополита Никеје, једног од најугледнијих чланова цариградског синода.

Деспот Угљеша је прихватио све захтјеве Цариградске патријаршије, чиме је постигнуто црквено измирење, које је прогласио повељом марта 1368. године.

У Угљешиној повељи о помирењу са Византијом каже се да се Душан прогласио самодршцем „заневши се у свом срцу висином достојанства и величином власти“, што је византијске градове „лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужмнијих подигао“, што је „чак и у област Божјега унео неправду, усудио се да старе црквене обреде и прописе отаца злобно гази, разбија и разара, па је створио неканонски саморукоположеног патријарха и дрско отевши не малобројне митрополије од саборне Христове цркве, предао њему, због чега се и десили да је настала не мала схизма у цркви“.

Цариградски патријарх Филотеј је црквено уједињење прогласио тек 1371. године. У његовом прогласу се наглашава Угшељина улога, за кога се каже да је „човек мудар и честит, добре нарави и савести, пун страха Божјега“.

Угљешини добри односи са Цариградом омогућили су да анатема против Српске цркве буде скинута и да се обнови сарадња са Васељенском патријаршијом, прво у Серу (1368), а неколико година потом у целој Србији.

Како стоји у прогласу патријарха Филотеја: „Сјединиле су се ове митрополије са великом саборном црквом, примили смо њихове архијереје у заједницу“, чим је „успостављен ред који је постојао прије тога“.