ЗЛАТНИ ДОДИР КРАЉА МИДЕ

У „Делту“ или у Цркву?

1332

Већина нас склона је томе да изабере жељу коју је и Мида пожелио – златни додир. Бог наизглед остварује наше жеље и ми почињемо да доживљавамо финансијски и пословни успјех. Што више на том плану напредујемо, заборављамо на духовна богатства. Обично тек када одемо у пензију, схватимо да је то био погрешан пут…

ПИШЕ: Донко Ракочевић

По легенди, краљ Мида био је добар владар и великодушан човјек. Када је бог Дионис питао краља Миду, већ богатог владара, шта жели да добије на поклон, Мида је изабрао материјални дар, а не дар умјетности или духа. Бог је овом смртнику невољно дао дар златног додира: ма шта да грамзиви краљ буде дотакао, то ће се претворити у чисто злато и учинити га најбогатијим човјеком на свијету.

Мида је усхићено гледао како трава под његовим ногама постаје златна и како се поток у који је ставио руке – претвара у ријеку богатства. Све је било дивно до оног тренутка када је Мида огладнио и закључио да је вријеме за вечеру. Истог трена испљунуо је гутљај вина из своје чаше, јер се вино већ било претворило у течно злато, и тек тада је схватио да неће моћи да једе својим рукама.

Мидин благослов убрзо се претворио у проклетство, јер се више нико није усуђивао да му приђе из страха да ће бити претворен у златни кип; тако је краљ Мида био осуђен на гладовање, усамљеност и незадовољство, без обзира на сво богатство које је стекао.

Већина нас склона је томе да изабере жељу коју је и Мида пожелио – златни додир. Желимо да стекнемо положај, богатство и утицај. Бог наизглед остварује наше жеље и ми почињемо да доживљавамо финансијски и пословни успјех. Што више на том плану напредујемо, заборављамо на духовна богатства. Опијамо се вином или љековима који затупљују наша чула.

Као и у миту, морамо да схватимо да смо гладни и жедни другачије хране. У супротном, људи ће нас напуштати као што су у причи напустили краља Миду, па ћемо бити све више изоловани и окружени само стварима које смо нагомилали, или евентуално полтронима ако смо се у међувремену докопали власти или неке друге позиције у друштву.

Гријешимо мислећи да лијеком материјалног изобиља можемо да ријешимо свој проблем. Гомилање ствари неће излијечити Мидино проклетство. Умјесто тога, морамо да почнемо да се окрећемо  свом унутрашњем бићу, Богу, духовном животу, и само тако можемо постати мирни, срећни и задовољни, без обзира на то шта имамо и шта посједујемо.

Да бисте се пробудили из оваквог кошмара, потребно је да најприје одбаците лоше написан сценарио који гласи: „Када бих имао…, могао бих да створим трајну срећу!“ А затим да, свакодневним  молитвама, затражите Божју помоћ која вас једино може ослободити од Мидиног проклетства. Многима се то десило макар последњег дана живота и срећни су отишли на небо. Немојте и ви чекати потоњу уру, него чим прије крените путем који вам је Бог трасирао.