трагом трача

Никола Каваја – од титоисте до терористе!

4512

Никола Каваја је рођен (1932) у Пећи (Метохија), у породици са деветоро дјеце, од оца Митра, жандарма, и мајке Миље, рођене Чађеновић. Каваје потичу из Добрског села код Цетиња.

Првенствено су се презивали Радишићи, али су због крвне освете променили у Каваја. Наиме, један од браће Радишића је убио турског бега (у Добрском селу), па је морао побјећи како би спасао живот. Игром случаја доспео је у Албанију, тачније, у мјесто Каваја. Када се ситуација смирила, вратио се у Добрско Село, гдје су га прозвали Каваја, и од ког је настало ново братство, братство Каваја. Тако да и дан данас у Добрском Селу, постоје два братства, братство Каваја и Радишића, која су у крвном сродству.

У априлу 1941. године, Њемци су напали и окупирали Краљевину Југославију, а Николина породица била је раздвојена и послата у различите затворске логоре у Албанији. Никола је одведен у логор Ћаф Пруше, касније у Куску, да би по капитулацији Италије 1943. године био ослобођен и пребачен у Недићеву Србију.

После рата, Никола је са породицом колонизован у Црвенку, Војводина. У Сомбору је завршио три разреда гимназије. Био је питомац ваздухопловне школе у Панчеву, коју је успјешно завршио и произведен у ваздухопловног потпоручника.

Био је поносан што је градитељ нове комунистичке епохе. Међутим, кад се вратио на одсуство, затекао је мајку у црнини. Сазнао је да су му браћа, ратни хероји, похапшени као ибеовци и послати у логор. Није му требало много да постане огорчени антикомуниста. Заклео се да ће читавог живота радити против Тита и Комунистичке партије.

Откривен је у групи од 92 официра која је спремала војни пуч и свргавање Тита. Двије године се скривао. На крају је ухваћен на аустријско-југословенској граници. Од његових бомби погинула су двојица граничара и један је тешко рањен. На суђењу је рекао да је по занимању гуслар. У име народа, осуђен је на 18 година и шест мјесеци затвора. Импоновало  му је што су га послали у мариборску канзионицу у којој је некада робијао Јосип Броз Тито.  Са Словенцем Виктором Першом, с којим је био везан заједничким лисицама, успио је да искочи из воза за Голи оток, код Зиданог моста, и 17. августа 1957. побјегне преко аустријске границе. Брзо се нашао у Америци.

Док није дошао међу српску политичку емиграцију у Америци, није био неки нарочити Србин. Није знао другу историју осим оне коју је научио у војним школама од Титових комесара. Четници су га зато сумњичили да је Титов агент. Лансирали су причу да је Каваја на својим рукама изнио Тита из пећине у Дрвару и донио га до руског авиона којим је пребачен на острво Вис, иако је тада имао 12 година.

По налогу ЦИА, био је пратилац краља Петра II Карађорђевића приликом сваког његовог боравка у Америци, и то пуних седам година, од 1964. године до краљеве смрти 1970.

Био је један од оснивача организације Српски ослободилачки покрет отаџбина (СОПО). Ова организација је, по свему судећу, добила налог од ЦИА да изврши атентат на Јосипа Броза, предсједника Југославије. Ипак, Каваја никад није успио да види Тита, сем на телевизији. У Мексико је путовао обучен као католички свештеник, у војну базу у Виламсбургу и у Кејмп Дејвид ушао је као амеирчки официр, а испред Бијеле куће стајао је као службеник обезбеђења, док је председник Картер 1978 године представљао Тита као последњег великана 20. вијека.

Једина успјела акција СОПО-а била је синхронизовано бомбардовање југословенских дипломатских представништава у Америци и Канади, на Светог Саву, 1967 године, у којима нико није страдао. Хапшење припадника СОПО-а, пуних десет година касније, било је само америчка услуга остарјелом Титу који је тражио да се стане на пут „тим фашистима“.

Године 1978, Каваја и око стотинак припадника СОПО-а, укључујући Стојиљка Кајевића, били су ухапшени у Њујорку. Каваја је ослобођен по плаћању кауције у висини од 250.000 долара, и после посjете својој породици у Њујорку, брзо је извео акцију отмице америчког путничког авиона боинг 727 (Лет 293 из Њујорка за Чикаго). Планирао је да захтијева Кајевићево ослобађање, па да одлете за Београд, Југославију и да се обруше на сједиште Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Након што му је Кајевић путем телефона саопштио да неће поћи са њим, пустио је путнике на слободу, задржавши само пилота, копилота, а у посади авиона био је и још његов адвокат. Принудио је посаду да одлете из Чикага до аеродрома Џ. Ф. К. у Њујорку. Тамо је изнео свој велики план. Још увек се надавши да ће да одлете за Београд, на савет свог адвоката одлетели су за Ирску, која није имала екстрадициони споразум са Сједињеним Државама. Надавши се политичком азилу, Каваја се предао у Ирској која га је испоручила Сједињеним Државама. Амерички суд га је осудио на 65 година робије.

После 20 година тамнице, Никола Каваја се поново нашао у Београду. Прво је посјетио Титову вјечну кућу цвијећа, а онда је на бувљој пијаци купио металну значку ваздухопловства бивше ЈНА и поручничке еполете које су му некада давно отргли официри КОС-а.

У обраћању окупљеним Србима, у кући Милете Павићевића, у Подгорици, 30. октобра 1999. године, рекао је: „Дошао сам у Црну Гору после 45 година и видим да то није онај народ који сам тада оставио. Тада су ме овдје учили да сам Србин, да је то Његош исто био и сви наши преци. Данас по Црној Гори чујем и неке друге приче. Ја и даље волим овај црногорски камен, зато сам и дошао овдје да вам помогнем колико могу да сачувамо српство, уз Божју помоћ. Једини пут ка слави је светосавски пут. Одрастао сам у близини Пећке патријаршије, уз гусле, пушку и Горски вијенац. Тако ћу, надам се, проживјети и своју старост!“

Током акције „Сабља“ био је на кратко ухапшен 1. априла 2003. године. Умро је 2008. године у свом стану у Београду, а сахрањен на Цетињу по сопственој жељи. Није му, међутим, испуњен аманет да  буде сахрањен под америчком заставом, већ су му сандук прекрили заставом Србије.

Сем бројних српских националиста, сахрани су присуствовали и Милови пријатељи – Брано Мићуновић и Веско Баровић за коga се тог дана, међу окупљенима, на цетињском гробљу, шапутало дa je платиo све трошкове сахране и ручак потом у хотелу „Гранд“ на Цетињу.