српске светиње

Манастир цара Душана и његовог војсковође!

3643

Поводом 800 година Српске православне цркве, посветићемо простор и манастирима који су нам отети. Тако се овај изузетно значајни манастир  налази у власништву неканонске Македонске православне цркве и у њему данас нема монаха

Манастир Лесново (посвећен светом Архангелу Михаилу) налази се код истоименог села, између Кратова и Злетова у Сјеверној Македонији. Подигао га је 1341. велики војвода Јован Оливер, командант војске цара Душана, на темељима базилике из доба локалног пустињака Гаврила Лесновског, чија се испосничка пећина налази недалеко.

До данас је очуван оригинални живопис, а међу фрескама се истичу представе самог ктитора Јована Оливера са моделом цркве, Оливерове жене Маре, као и краљевског пара Душана и Јелене, на коме се око Душанове главе налази ореол, иако није канонизован. Ликови Оливерових синова Крајка и Дамјана у нартексу су остали, док онај младог царевића Уроша – ишчезао.

То је у средњем вијеку био богат и веома насељен крај. Цио простор око Овчијег поља био је под влашћу Марије, удовице српског краља Стефана Дечанског. Око 1337. године њен посјед прелази у руке великог војводе Оливера.

Детаљ фреске Душана Силног из Мнанастира Лесново

Цар Душан је 1347. године издао у Скопљу хрисовуљу, којом се оснива епископска столица у Леснову. Животопис лесновске цркве сачувао је представе ликова прва два злетовска епископа, који су резидирали у манастиру Лесново. Манастир Лесново је једно од најпознатијих и виђенијих средишта књижевне радње 14. вијека, где настаје много рукописа.

При манастиру је радила српска манастирска школа, из које су потекли многи знаменити свештеници. Српска школа при манастиру је вршила просветни рад од 18. века па све до 1886. године. Тако је у њој се формирао Србин Евстахије, велики самоковски мученик. Тог самоковског митрополита су Турци живог приковали на градску капију, 1792. године, зато што се није хтио одрећи „православне вере и српског имена“.

Самоковска митрополија је постојала до 1766. године, када је укинута Пећка патријаршија. Друго познато име, је протопоп Јован „од Кратова”, краснописац из 16. вијека. У фрушкогорском манастиру Велика Ремета, чувало се јеванђеље са корицама окованих сребром, дивно украшено, писано на српско-словенском језику, 1580. године од стране „протопопа Јована Србина из Кратова“

Јован Оливер, ктиторски портрет из манастира Лесново

Јован Оливер (1310-1356) био је српски велможа који је владао областима око Овчег Поља и уз лијеву обалу Вардара, са титулама великог војводе, севастократора и деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у вријеме Царства био један од најмоћнијих властелина.

Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао посједе негдје у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још дјеце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром са којом је имао седморо дјеце: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.

Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између Душана и византијског претендента Јована Кантакузина. Он и Вратко су предводили српске снаге које су помагале Кантакузину у неуспешним опсадама Сера.

Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са дијелом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао вјеран сарадник Душана Силног о чему свједоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.