Пише: Биљана Живковић
Поред турских зулума, пустошења окућница, убијања и отимања нејачи, пљачкања цркава и манастира, монах Василије се суочавао са још једним злом. У подмуклом таласу насртљиве Римокатоличке цркве, као печурке после кише, појављивале су се латинске мисионарске „агентуре“ предвођене Пиетром Мазарецием.
Ту су и језуитске резиденције смјештене у Дубровнику, коју је 1620. године основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски“ рад међу православцима под Отоманском империјом . Јеромонах Василије стоички је одолијевао вишеструким притисцима.
Под великим духовним притиском, 1635. године одлази у Цетиње у манастир Рождества Пресвете Богородице, код митрополита Мардарија Корнећанина, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом!
Митрополит Мардарије је због нечисте савјести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека: „Казује истину као корнетски владика!“
Јеромонах Василије се вратио у манастир. Убрзо је добио чин архимандрита. Обилазио је велике светиње, одлазио на Атос и тамо највише времена проводио у Хиландарској Лаври. Потом се упутио у Русију за помоћ свом православном народу и манастиру Тврдош.
Вративши се из Русије, оснажен силом светиња и разговора са великим подвижницима православља, прикупи дарове, новац, богослужбене и монашке књиге. Предстојале су најтеже године, славни дани када ће херцеговачки архипастир повести судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења. Бранио је светосавско православље.
Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре“ роварили су и побуњивали народ против митрополита.
Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизматиком и противном реду фратарском!“
Сам по трњу и камењу. Обнављао је цркве, манастире, крштавао народ, просвећивао, завађена племена мирио. Молитвама лијечио. Штитио нејач од турског зулума. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је био врло омражен у Ватикану и католичком клеру.
Упутио се поново у Хиландар у нади да тамо заврши свој овоземаљски живот. Али утицајни Срби никшићке околине нису га пуштали док није обећао да ће се вратити да чува свој народ… За своје митрополитско сједиште, неколико година прије упокојења, одабрао је острошки манастир Ваведења Пресвете Богородице. После двије године фрескописана је нова и обновљена стара пећинска црква.
Свети Василије Острошки је постао приложник манастира, али је учествовао у самом спољашњем и унутрашњем зидању. Данима је на рамену довлачио камен са монашком сабраћом, никада не заборављајући на богослужење и бригу о свом народу.
Сав свој владичански иметак уградио је у срце, у душу Острошког манастира, не слутећи да ће постати, кроз потоње вјекове, неосвојива тврђава православља.
