Припремио: Донко Ракочевић
После репресалија које је хазарски каган, средином 9. вијека, предузимао против кримских хришћана, Крим се отцијепио од Хазарије, и Византија га је одмах припојила. У вези са овом сложеном ситуацијом, хазарском кагану је, 860. године, послата специјална хришћанска мисија на чијем челу је био чувени Константин Филозоф, познатији код нас као Ћирило, у пратњи свог брата Методија.
У „Житију Константина Филозофа“ каже се како је његова мисија била одговор на захтјеве Хазара да им се пошаље проповједник који би могао да побиједи Јевреје и муслимане у расправи о вјери. Хазари су обећали да ће у случају побједе хришћанског изасланика, наводно, прећи у хришћанство.
Константин је започео свој пут у Хазарију почевши од Крима, гдје је превео пагане у хришћанство. Током мисије, браћа су на Криму код Херсона нашли мошти папе Климента I, као и јеванђеље и псалтир писане руским словима на готском језику.
После тога, Ћирило се упутио у централну област Хазарије и тамо учествовао у предвиђеној расправи. Мада је у „Житију“ записано да је Константин (Ћирило) побиједио рабина и кадију, каган није одржао ријеч – није промијенио вјеру.
У арапским изворима и у Јосифовом писму се потанко проповиједа о том спору (све изворе је обрадио Милорад Павић у Хазарском речнику). Лукави рабин је успио да завади своје противнике, ставивши их у безизлазан положај, обојицу је побиједио, убиједивши тако кагана у ваљаност и баготворност своје религије. Тако се Константин вратио кући без успјеха.
У својству очевица и сарадника Константина Филозофа у хазарској мисији, Методије се у два маха јавља као хроничар хазарске полемике. Он преводи на словенски језик Ћирилове Хазарске бесједе и, судећи према слову Ћириловог житија, врши редакцију ових списа (дијели их на осам књига).
Пошто Ћирилове Хазарске бесједе нијесу сачуване ни у грчком оригиналу ни у Методијевом словенском преводу, најважнији хришћански извор који говори о хазарској полемици остаје словенско житије Константина Филозофа (Ћирила) израђено под надзором самог Методија. Ту је сачуван и датум полемике (861), као и подробан опис иступања Ћириловог и његових додуше неименованих противника и сабесједника – хебрејског и исламског представника.
Даубманус наводи следећи суд о Методију: „Најтеже је орати туђу њиву и своју жену, али пошто је сваки човјек разапет на својој жени као на крсту, излази да је теже носити свој него туђи крст. Тако је било и са Методијем који никада није носио крст свога брата… Јер, млађи брат му је био духовни отац.“
