СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

Највећи свих времена није Шумахер, већ Васо Вучуровић!

2762

У Америци је овај возач истинска легенда, док је код нас прилично непознат, иако потиче из Кривошија. Два пута заредом освојио је Инди-кар. Уз то, водио је у невјероватних 71,7 посто свих кругова у којима је наступио, што је најбољи резултат у историји како Индија тако и Формуле 1

Пише: Љубиша Морачанин

Да Јован Ђуров Вучуровић 1921. године није одлучио да се одсели из Кривошија у Калифорнију, прича о породици Вуковић, клану легендарних аутомобилских тркача, вјероватно не би ни постојала! Имајући то у виду, чињеница да је Јован, по занимању столар, одлучио да емигрира у САД, дала је основ за невјероватну причу.

Чим је стигао на тло обећане земље, Јован је американизовао име – постао је Џон Вуковић, да би људи у његовој новој постојбини могли лакше да га ословљавају. Џон је имао осморо дјеце. Једно од њих био је дјечак који је добио име Вилијам, а унутар породице су га звали Васо. Историја га памти по надимку Бил. Постао је легенда ауто-мото спорта у САД.

Бил Вуковић

Трка Индијанаполис 500 била је дио Свјетског шампионата возача, такмичења које је касније постало оно што је Формула 1 данас, од 1950. до 1960. године. Због тога су и возачи који су се такмичили на „Инди-кару“ били у званичном пласману тог надметања. Статистика каже да је Бил Вуковић укупно возио пет трка у Ф1, да је остварио једну пол-позицију, побиједио на двије трке и био на побједничком подијуму два пута.

Није му се остварио сан – да три пута заредом освоји Инди-кар. Бил је први пут побиједио на трци Индијанаполис 500 давне 1953. године. И следеће године је био најбољи у тој најзахтевнијој трци у историји аутомобилизма. Последњи пут је на ту стазу изашао 1955. године. Тај 30. мај и та 17. секунда 57. круга остаће заувијек забиљежени црним словима у историји трка. После великог ланчаног судара, Вуковић је погинуо на стази! Имао је само 36 година. Зла коб је хтела да и његов унук Бил Трећи изгуби живот на истом мјесту 1988. године.

МЕТЕОРСКИ УСПОН

Бил је рођен у калифорнијском граду Фресно 13. децембра 1918. године. Дјетињство му је било обиљежено сиромаштвом, очевим самоубиством и мајчином раном смрћу, али и он и остала двојица браће утјеху су и изазов пронашли у аутомобилским тркама. У свијет брзине и опасности ушао је због двије године старијег брата Илаја. Поједини извори кажу да је Бил био љубоморан на брата и да је желио да га надмаши по сваку цијену.

Било је то вријеме нове, прекрасне тркачке класе: миџета. Наједном, готово ни из чега, догодио се бум тркачке сцене широм Америке, а поготово у богатој Калифорнији. Миџети су били прилично доступни, а тркачке земљане стазе могле су бити импровизоване практички у сваком градићу.

Прве је успјехе младић из Фресна остварио већ прије рата, а након присилне паузе (због повреде, летио је десетине метара кроз ваздух, да би при паду сломио три ребра и кључну кост), 1945. године купује властити миџет и креће у поход на Калифорнију. Заједно с братом Елијем успијева зарадити довољно да своје породице извуку из биједе и почну квалитетније живјети у Фресну, граду који им је од дјетињства био дом.

Доминирао је калифорнијском сценом, освојивши титуле 1946. и 1947. године, неријетко наступајући и свих седам дана у недељи, гдје год се могло зарадити. Због агресивног начина вожње, стекао је два надимка. “Mad Russian“ је презирао — није спорио да је диваљ и помало луд, али с Русијом није имао никакве везе; “Silent Serb” му је био дражи, премда су његови најближи знали да заправо није ни ћутљив нити повучен, у друштву непознатих људи и на дане утрка заћутио би и доимао се неприступачним. Док су други возачи неријетко тулумарили и опијали се, он би се одмах након трке и додјеле награда покупио и одвезао кући, носећи сваки зарађени долар супрузи Естер и дјеци.

Карактерно се Вуковић није уклапао у возачко братство, а ни добар га дио публике, успркос атрактивном начину вожње, јако нагнутом удесно из кокпита у вјечним лијевим кривинама, није волио. Чак и касније, када ће на Индију зарадити озбиљни новац, највећи који је неки возач трка тада могао и сањати, нимало неће промијенити начин живота. Зарађеним новцем купио је неколико бензинских пумпи у Фресну и радо је ондје када није наступао, често и сам точећи купцима гориво, па чак и перући им вјетробране.

ЧЕТИРИ НАДИМКА

Бил Вуковић је имао четири надимка током година проведених у тркама на стазама широм САД. Најпознатији је – Вуки. Логичан ако се зна колико је Американцима тешко да изговарају презимена са наших простора.

Други је био Луди Рус. То је само доказ како људи у Калифорнији у то вријеме нису могли да направе разлику између некадашње Југославије и других јелова источне Европе. Трећи, који је највише волио, био је Ћутљиви Србин.

Иако је био експлозиван, па чак и неуравнотежен док је био за воланом, Бил је ван стазе био тип који није много говорио. Четврти је и најмање познат, а гласио је Флеш из Фресна.

НАЈВЕЋА ТРКА НА СВИЈЕТУ

Није волио путовати, али популарност миџета била је у опадању, па је морао почети наступати и изван Калифорније, награде су другдје биле боље. Године 1950. је освојио свеамеричко ААА првенство, чиме је добио суперлиценцу потребну за наступ на Највећој трци, Инди 500. Није имао амбиција мијењати категорију, никада се није опробао на другим стазама и био је задовољан у мидгетима, али Инди је био изазов којем није могао одољети, Највећа трка на свијету.

Талент је запажен одмах, помогао му је легендарни Вилбур Шо, те је 1950. добио прилику покушати се квалификовати у старом Масератију. Није успио, више због болида него због неискуства, али 1951. се нашао на старту и у 29 кругова, до одустајања због квара, пробио се с 20. на 10. мјесто. Запазио га је милионер Ховард Кек, чији се први возач Маури Росе баш био повукао. Није то била мала част: Росе је уз Шоа био дотад једини возач који је успио освојити Велику трку двије године заредом.

Мада је талент момка из Фресна примијећен, мало ко је могао вјеровати да ће он својим наступима отјерати Росеа у брзи заборав. Вуковић је на крају 1951. престао возити миџете и у потпуности се посветио Индyју — посао му је већ ишао веома добро да је могао дозволити само тај један наступ годишње. Али, какав!

С другим најбржим временом квалификација, и први пута у болиду Франка Куртиса, стартовао је из трећег реда, али брзо се пробио у вођство и доминирао трком све до 192. круга –  осам кругова прије краја попустио је шраф на управљачу и морао је одустати, тако болно близу највеће побједе коју један возач утрка може остварити у Америци.

Сљедеће је године све надокнадио.

Најбржи у квалификацијама, кренуо је с првог мјеста, водио у 195 од 200 кругова и стигао до сигурне побједе, у нехумано врућим условима. Температура на стази попела се до 54°Ц, половина возача морала је током трке тражити замјену, чак су и неке од тих замјена тражиле замјену, а један је возач, Карл Сарборо, услед врућине колабирао и умро у болници. Вуковић је сам одвезао трку и остварио сан, притом осигуравши финансијски своју породицу. Но, није му било доста побједа, желио је још.

Вратио се сљедеће године и, успркос механичким проблемима током квалификација ради којих је стартовао тек с 19. мјеста, у сада већ славном Фуел Ињекшен Специјалу, након 90 кругова проведених вођству остварио другу узастопну побједу. Постао је свеамеричка звијезда, али ипак није прихватио нити једну од понуда да наступи на некој другој трци, ма како финанцсијски примамљиве биле. Осим једног, неочекиваног изазова.

БОЛИД ОДЛЕТИО ПРЕКО ОГРАДЕ

У јесен 1954. године, прв пут се опробао у цестовној трци, и то одмах оној најзахтјевнијој: наступио је на рулету званом Карера Панамерикана у Мексику, возећи Линколн. Сувозач Верн Хуел изјавио је како се никада у животу није тако престрашио и како је због Вуковићевог стила вожње у потпуности разумио “Мад” дио његовог надимка…

Мада неискусан у оваквим тркама, налазио се на другом мјесту у класи када је у планинама Сиера Мадре пребрзо ушао у једну кривину, окончавши свој наступ, а умало и живот. На основи тог једног и јединог наступа, тешко је рећи би ли и у европском стилу утркивања постао тако сјајан или је напросто био преагресиван и предиваљ за то.

Уосталом, пред њим је био само један, највећи тркачки циљ. Желио је постати први возач у историји који ће освојити Индy 500 трипут заредом.

Умјесто за Кека, Вуковић је наступио у Куртису (Линдсаyа Хопкинса), мада уз услов да са собом поведе и своје провјерене механичаре, а легенда (коју нико не би прмиијетио да није завршило како јесте) каже да је први пут у животу прије трке назвао Естер. На стази се није примјећивало ништа неуобичајено; био је то онај стари Вуки, с петог мјеста на старту брзо се пробио на прво и водио у 50 од 56 кругова које је завршио.

У 57., испред њега се догодила несрећа у којој је учествовало неколико за круг заосталих возача. Што се тачно догађало детаљно је анализирано много пута, постоји чак и веб страница детаљно посвећена тој несрећи. Ништа од тога није битно, осим да смо остали без једног од највећих возача свих времена, у најцрњим данима читаве историји аутомобилизма.

Прелазак прољећа у љето 1955. године, најгоре је што се свијету трка икада догодило, а иронично је што морамо бити захвални да није било и горе. Вуковићев је болид одлетио преко ограде, али срећом ондје се нису налазиле трибине с гледоцима него паркиралиште; да није било тако ко зна би ли и колико још било жртава.

Многи су се у тим мрачним временима питали има ли уопште будућности за свијет ауто-трка, а и дио возача се опростио или озбиљно размишљао о томе. Роџер Вард, који ће касније двапут освојити Инди 500, био је у сличним дилемама. Његовом је грешком почео тај инцидент који је довео до вишеструког судара и Вукијеве смрти.

Братовљева прерана смрт није одвратила Илаја од трка. Ипак, Билова смрт промијенила је његове погледе на свијет.

– Трке су биле мој живот. Бил и ја смо одрасли радећи на плантажама. Трке су нам омогућиле да боље живимо, да зарадимо озбиљан новац. Возили смо по пет-шест-седам трка недељно. Када је Бил погинуо, нисам више имао жељу да се такмичим, иако сам се званично повукао тек 1961. године – причао је Илај 1984. у интервјуу за „Фресно би“.

Ипак, ауто-мото свијет није дуго чекао да се у његовом епицентру поново нађе презиме Вуковић. Титулу најбољег почетника 1968. године на трци Индијанаполис 500 освојио је Вилијам Џон Вуковић јуниор. Билов син! Рођен је 29. марта 1944. године, 12 пута је учествовао на трци „Инди 500“. Иако је био активни такмичар од 1965. до 1981. године, никада није достигао очеву славу.

Бил јуниор је 31. августа 1963. године добио сина. Традиција породице Вуковић је настављена, па је дјечак рођен у Фресну добио име Бил Трећи. И он је одлучио да закорачи стазама којима су „ходали“ његов деда и отац. Постао је професионални тркач. Постао је први возач треће генерације који се квалификовао за трку Инди 500. Баш као и његов отац, проглашен је за рукија године на трци у Индијанаполису 1988. Баш као и његов чувени деда, и он је живот завршио на тркачкој стази. На трци у Бејкерсфилду, у његовој Калифорнији, Бил Трећи је погинуо!

ЛЕГЕНДА И ДАЉЕ ЖИВИ

Легенда о Билу Вуковићу наставила је живјети. И син и унук добили су награду Rookie of the Year након својих првих наступа на Индију. Бил Вуковић III је легенди, нажалост, придонио и раном смрћу, на стази Бакерсфилд 1990. године. Мада су обојица били јако добри, нису успјели надмашити оца, односно дједа.

Године 2004. је изашла и сјајна књига Боба Гејтса „Vukovich — An Inspiring Story of American Achievement“, једна од најбољих биографија неког возача трка.

У међувремену, Вукијев рекорд још стоји. Како се Инди 500 тих година бодовао и за Свјетско првенство Формуле 1, води се као побједник двије трке, уз једну пол позицију и три најбржа круга трке, у само пет наступа. Уз то, водио је у невјероватних 71,7 посто свих кругова у којима је наступио, што је најбољи резултат у историји како Индија тако и Формуле 1.

А сан који му је узео живот још је увијек недосањан. Унсер и Кастроневес у међувремену су се уписали на листу људи који су успјели побиједити двапут заредом, али нико није успио отпити побједнички гутљај млијека и трећу годину за редом. У чему има неке поетске правде – ако није успјело стварном, највећем владару Брикyарда, зашто би ма коме другоме?