ДУХОВНЕ БЕСЈЕДЕ

Кад духовник умисли да је Бог!

2034

Један од задатака духовника је да човјека васпитава у духовној слободи (а не да га држи у стању инфантилности кроз читав живот) да би израстао у оној духовној мјери када сам може научити да слуша оно што Дух Свети говори необјашњивим говором  – и то само његовом срцу

Веома често млад (и не тако млад) свештеник, само зато што га ословљавају са „оче“, уображава да он није само исповиједни свештеник, већ да је заиста „отац“ у оном смислу у коме је Павле говорио – да је васпитача код нас много, али сам једино ја сав у Христу; а то исто је у своје вријеме говорио и свети Серафим Саровски.

Очинство се састоји у томе да неки човјек (не мора чак бити ни свештеник) може да удахне духовни живот другом човјеку, који је, спознавши у очима и на лицу овога сјај вјечног живота, одлучио да му приђе и замоли га да му овај буде учитељ и духовни вођа.

Оца одликује, такoђе, и то што треба да буде од исте „крви“, а у духовном животу и од истог духа са својим ученком. Само га тако и можемо водити, јер онда међу њима постоји истинско, не само духовно, већ и душевно сазвучје. Египатска пустиња је својевремно била пуна подвижника и учитеља, па ипак људи нијесу себи бирали духовног вођу према његовој слави и учењу, већ су себи налазили учитеља кога су они разумјели и који је њих разумио.

То је заиста изизетно важно, зато што се послушање не састоји у томе да се слијепо чини оно што вам говори неко ко има над вама материјално-физичку или душевно-духовну власт. Послушање се састоји у томе да послушаник, изабравши себи учитеља коме безусловно вјерује и у коме види оно што сам тражи, слуша не само његову изговорену ријеч, већ да слуша и интонацију његовог гласа и да се труди да кроз сва испољавања учитељеве личности и кроз сва дјеловања учитељевог духовног искуства, прерасте самога себе. Послушање – то је, прије свега, наш напор да слушамо и чујемо, не само умом, већ цијелим својим бићем, отвореним срцем, и да са страхопоштовањем размишљамо о духовним тајнама другог човјека.

Духовни отац мора да буде у стању да у човјеку сагледа љепоту лика Божијега, која је неуништива у човјеку. Чак и када човјек западне у гријех, духовник мора да види у њему икону, коју су оштетили услови живота или људски немар, да у њему посматра икону, да у њој поштује оно што је од ње још преостало, која јесте у човјеку, ради на томе да отклони све што у њему квари Божји лик.

Када Бог посматра човјека, он не гледа у њему ни честитост, које можда и нема, ни успјехе, којих такође нема, већ Бог у човјеку види постојану и свијетлу љепоту Сопственог лика.

И тако, ако духовник није способан да у човјеку сагледа ту неуништиву љепоту, да уочи у њему већ започето остварење човјековог позива да према Христовом лику постане богочовјек, онда га он не може ни водити, јер се човјек не пројектује, не прави, већ му се само помаже да израсте у оквиру сопственог позива.

Овдје ријеч „послушање“ треба, можда, мало објаснити. Обично о послушању говоримо као о потчињености, сервилности и скоро ропском односу према духовнику или ономе кога сматрамо својим духовним оцем или мудрацем. Послушање се састоји управо у томе, као што сам већ рекао, да се слуша свом снагом своје душе. Али, то подједнако обавезује и духовника и послушаника, зато што је духовник обавезан да служи, користећи се цијелим својим искуством, свим својим бићем, и свим својим молитвама, и још да кажем: цијелом благодаћу Светога Духа који је у њему, јер он открива Свети Дух у човјеку, који је сваком човјеку дат.

Духовник мора знати да прослиједи путеве Духа Светога кроз човјека, обавезан је да се са пуно поштовања односи према ономе што је Бог створио, а не да човјеку намеће свој васпитни образац, нити да га васпитава према свом концепту, како васпитаник не би постао „жртва“ његовог духовног вођења.

Један од задатака духовника је и да човјека васпитава у духовној слободи, у царској слободи чуда Божијих, а не да га држи у стању инфантилности кроз читав живот – да човјек не би прибјегао глупостима, испразно и шаблонски се односио према свом духовном оцу, већ да би израстао у оној духовној мјери када сам може научити да слуша оно што Дух Свети говори необјашњивим говором  – и то само његовом срцу.

Али, постоји један оменат који ме мало збуњује, то је – да неки свештеници, што су више духовно неписмени и незрели, тим више сматрају да, чим обуку мантију и стави епитрахиљ, могу почети да говоре у име Бога. Ја се ужасавам тога да човјек може и помислити да ће тиме што је три пута изговорио: „Господе, просветли мој ум и отјерај ђаволова искушења“, следеће његове ријечи постати Божије пророчанство.

Сматрам да ту просто елементарни разум игра своју улогу: можеш говорити само о ономе што поуздано знаш. Узмимо на примјер случај св. апостола Павла, који је могао са потпуном сигурношћу говорити о томе да је Христос васкрсао, зато што Га је он сусрео живог и васкрслог на путу за Дамаск; о неким другим стварима он није говорио из тако непосредног личног искуства. Други људи такође имају одређена искуства мањег формата (можда због своје мање снаге), али о коме они могу да кажу: „Да, ја знам то сигурно“ – као што је то један безбожник, обраћајући се Богу, у Француској написао књигу „Бог постоји, ја сам Га срео“.

Свештеник (и мирјанин) могу, такође, да говоре на основу црквеног искуства, коме и сами припадају, чак и ако њиме нису потпуно овладали, зато што с другим људима имају исте искуствене претпоставке. Они могу да ослушкују искуство других људи, искуство које још није сасвим постало и њихово, али када то некоме буде потребно, они могу рећи: то је истина зато што то говори Црква и ја то знам, више из црквеног искуства, него из свог сопственог. И, на крају, постоје ствари о којима можемо говорити само зато што нам их је открио сам Господ.

(одломак из бесједе „Духовник и послушаник“, оца Јеграфа Коваљевскг;, с руског превео Милош Пантић)