СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ПАД ЦЕТИЊА 1692: Црногорци кукавички побјегли од Турака!

7483

Доносимо одломке из извјештаја млетачких провидура који говоре и о кукавичлуку Црногораца приликом турског напада на Цетиње и Цетињски манастир, септембра 1692. године

Припремио: Љубиша Морачанин

У Риму је 1896. године изашла књига „IL MONTENEGRO – da relazioni dei provveditori veneti 1687-1735“, то је у ствари збирка докумената – извјештаја млетачких провидура. Сем коресподенције млетачког Сената и провидура, ту су и писма црногорских, брдских и херцеговачких племенских главара, али и владике цетињског, која су слали которском провидуру и властима у Венецији.

Крајем 20. вијека, ову збирку је превео и објавио подгорички ЦИД, и она је изузетно свједочанство о драматичним дешавањима на овим просторима крајем 17. и почетком 18. вијека.

Вриједи споменути необичан војнички ауторитет који су код владике и црногорских владара стекли которски племићи Иван Болица и његов истоимени нећак. О Болици, кавалиру и гувернадуру, писано је више пута у историјској литеартури,  али се у овој Збирци срећу још многе занимљиве појединости.

Которски провидури били су неуморни у својим акцијама окупљања главара и блиским контактима са црногорским владикама, утицајним свештенством и народом. Дијелили су на поклон све оно што су знали да је неопходно, али и што ће порадовати и потакнути сујету ратника. Поред неопходне хране, оружја, муниције, одијела, ту је било и барјака и разноврсних одликовања и новца.

Када је хришћанска војска 1687. године потукла Турке под бедемима Беча, Млетачка Република је ријешила да подстакне Црногорце, Херцеговце и Брђане да се обрачунају са својим највећим непријатељем – Сулејман-пашом и његовом војском.

Венеција је користила војску плаћеника, сакупљену са ширих простора, али увијек словенског поријекла, тзв Олтрамарини; Франческо Морозини их описује као „мјешавину Далматинаца, Хрвата, Грка, хајдука и Црногораца“. Олтрамарини су у великом броју били присутни на Цетињу септембра 1692. године, када се очекивао турски напад. Шта се тачно дешавало на Цетињу те драматичне јесени, прочитајте из млетачких докумената:

Цетиње, 19.09.1692, Иван Болица пише Ванредном Провидуру: „Управо сам добио писмо од кнеза Машана из Црмнице у коме ме обавјештава да је паша кренуо из Скадра и да ће идуће суботе бити у Црмници, јер су  јуче чистили путеве крај Зубаца и Туђемила. Намјерава да идуће недеље буде у Боровицама, на два сата од овог мјеста, па постоји бојазан да следећег понедељка може напасти негдје. Зато молим Вашу Екселенцију да пошаље појачање које ми је потребно да притекнем у помоћ тамо где буде било потребно, а да истовремено оставим Котор са војском за одбрану. За крај, љубим вам понизно скуте.“

Цетиње, 25.09.1692, извјештај Ванредном Провидуру: „Под шатор пресвијетлог и преузвишеног господина Николе Ерица II, Ванредног Провидура у Котору и Албанији, дошли су: др Иван Болица гуверенер Црне Горе, племић Силвестро Зане, г-дин Аугустин Лоредано, надинтендант Пијетро Перини, пуковник Конте Бартоломео деље Ољи, пуковник Зорзи Мароли, потпуковник Аугустин Бенињи, службеник Паоло Коминћоли и виши капетан Винћенцо Пераћини.

Њима је Његова Екселенција рекла следеће: Пошто се данас најзад појавио у овој равници Сулејман-паша из Албаније са веома бројном војском потребно је да се размисли о томе шта треба учинити за одбрану овог веома важног мјеста и ради очувања цијеле Црне Горе. Ми видимо да се налазимо наспрам војске од осам хиљада бораца, под командом самог Сулејман-паше. Храбра племена Куча и Климента су са њим, а пришле су му чак и двије нахије, Црмница и Ријека, пошто су после много сати борбе схватили да не могу да одоле тако наглој поплави…

Кад је турска војска јуче сишла у равницу, сви домаћи становници, стари и нови поданици једнако, чим су видјели Турке, напустили су мјеста која су им била одређена да са њих спречавају улазак непријатеља, да га држе даље од Манастира и да обезбеђују да буде отворен пролаз за доставу муниције из Котора преко Његуша. Кукавички су се, дакле, повукли, не покушавши да пруже ни најмањи отпор. Тако су Турци заузели поље и све путеве за доставу помоћи, па смо одлучили да се са ово мало војске бранимо од троструког напада.

У овом тренутку, непријатељ покушава, иако га тучемо сталном ватром, да нас удаљи од Манастира. Свака његова операција подстакнута је и бјекством споменутих мјештана међу гребене који их скривају…

Пошто су сви размислили о говору Његове Екселенције и добро схватили важност мјеста, намјерни да служе на најбољи начин држави, једнодушно су се сложили: да се Његова Екселенција са свом војском сакупи у манастиру, пошто је немогуће супротставити се у равници тако надмоћном непријатељу, посебно пошто су сви мјештани побјегли.“

Цетиње, 27.09.1692, доноси се одлука о предаји Цетиња: „На састанку у манастиру у присуству Преузвишеног Никола Ерице II, Ванредног Провидура Котора и Албаније, племићи Лоредано и Зане, надинтендант Перини, пуковници Бартоломео и Мароли, Иван Болица (гувернер Црне Горе), потпуковник Бенињи, службеник Коминћоли и виши капетан Пераћини, доносе одлуку о предаји Цетиња Турцима.

Јуче су храбро одбијена три жестока непријатељска напада. Али, претходне ноћи непријатељу је стигло појачање од четири хиљаде бораца под командом сина Сулејман-паше. Непријатељ је моћан са више од 12 хиљада људи, и још може да их регрутује, тако да су наше шансе да их одбијемо никакве. Неизбјежна је предаја пред толиком оружаном силом.

А увијек постоји могућност да се ово мјесто опет освоји и одржи кад буде било више наше војске, а не сада када је навалила толика сила, поготову што су нас мјештани кукавички напустили, све нахије, чак и оне у залеђу Манастира. А такође и домаћи борци, уплашени од непријатеља. Прошле ноћи су побјегла четрдесеторица из ровова.

Непријатељ је досад претрпио губитке више од 500 људи у свим акцијама.“

Слиједе извјештаји о предаји Цетиња, који су посебно занимљиви јер садрже детаље о млетачком минирању Цетињског манастира, под чијим крововима је страдало више од 300 Турака, али о томе у наредном тексту…