ИНТЕРВЈУ: Матија бећковић

Могао сам проћи као Кашоги!

1969

Разговарао: Ђоко Кесић

Матија Бећковић, велики српски пјесник, забрану уласка у Црну Гору, примио је с миром мудраца и неизбјежним сарказмом.

-Хвала им што су ме на вријеме обавијестили да ми је забрањен улаз у Црну Гору. Могли су ме позвати у Конзулат Црне Горе у Београду да завршим као Кашоги!

Историчар Предраг Ј. Марковић је записао да су Црногорци највећи конвертити у Европи. Прије него што им је Броз дао нацију, били су Срби у проценту од преко 90 одсто?

-И шта се на земаљској кугли промијенило због тога? Не значи да ће се на томе стати и завршити. И сад кад све имају, све вријеме им недостаје нешто на чему бисмо им завидјели. Остварили су своје снове, али су најнезадовољнији они који су тражили све што су добили. Ваљда би се смирили када би се цијела Црна Гора окренула ка Наоми Кембел.

Како каже први човјек Црне Горе, „СПЦ и православље су највећа препрека модерној Црној Гори да заокружи своју државност“. Шта ће се даље дешавати у ЦГ?

-Није лако наћи нови почетак у истој земљи и са истим народом. Најсигурније је оптужити Цркву. И у тој идили препоручивати и подметати сиротињи да некога добровољно линчује. То је у људској природи. Прва реакција је да је увијек неко за нешто крив. А поготово је то онај од кога се најмање плашимо. То је идеалан кривац, кога је лако наћи и запалити на тргу који још није реконструисан.

Моћни свијет нам је отео Косово. Сад тај исти свијет хоће да га дијели, да нам „поклони“ дио наше цјелине…

-Надам се да ће та деоба дуго трајати, па ће се с временом и та идеја заборавити.

Пуна су нам уста европског пута и европских вредности. Ви сте нас недавно подсетили да је Гете давно рекао: „Народ који  има такву поезију, заслужује бољу судбину, а не да буде роб.“ У Гетеово вријеме, отворили смо врата Европе народним умотворинама, митовима, епском и лирском поезијом. Сад нам за улазак у ЕУ оне сметају.

-Пребацићемо се на туђе митове и легенде, и преко ноћи ће све бити у реду и на свом месту.

Где смо погријешили, или смо политички и стратешки увијек у грешци?

-Уопште није важно да утврдимо гдје смо погријешили. Ако гријешимо, једино можемо да останемо ту гдје смо. И ту почиње свака креативност која се увијек и рађа у  безнађу и очају. Како је написао Иво Андрић: „Да, требало би остати при својој ријечи, не одлазећи никуд, и све што срце жуди, тражити у дубини својој и своје земље, умјесто у даљини недокучивој и злих привиђења. Плашили смо се свега, а требало је живјети. И данас не би било овако како јесте: руке празне, савјест немирна, поглед изгубљен, душа жедна…“