Света српска краљица Јелена Анжујска

Данас славимо и краљицу Јелену!

2875

Имала је титулу краљице Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области. Овим српским земљама самостално је владала 38 година, а претходно још 27 године са својим мужем Урошем I.  То је вријеме великог српског културног, привредног, друштвеног и политичког напретка, као и територијалног проширења

Пише: Љубиша Морачанин

Јелена Анжујска (1230-1314) – прва српска краљица са ореолом светице! Више од шест деценија је утицала на историју и културу Србије,  ударајући темеље за каснији велики успон Србије на свим пољима. Та основа омогућиће стварање царства српског. Тада ће и српска умјетност достићи највишу разину међу православним земљама. Њена школа за сирочад је прва женска школа на Балкану. Нажалост, подизањем речне бране на Косову, у другој половини 20. стољећа, потопљени су остаци те школе и њеног дворца у Брњцима.

Рођена је у Палерму (Италија) око 1230. године, гдје је и живјела док није отишла на двор у Будим код своје тетке (Јоланде) удате за мађарског краља (Андрија II). Јелена Анжујска се око 1250. године на српском двору Дежева крај града Раса удала за краља Уроша I, унука Стефана Немање. Била је  65 година српска краљица, дуже се одржала на престолу него и један други српски владалац.

Српски народ је брзо заволио краљицу Јелену која је, према опису савременика, била лијепа, племенита и образована. Родила је петоро дјеце, међу њима потоње краљеве Драгутина и Милутина. Први и једини српски средњовјековни спис о једној жени су житије архиепископа Данила II о краљици Јелени.

Била је једна од најпросвећенијих особа тог времена, а говорила је и више страних језика. Вјерује се да је њен утицај на српску политику био велики. Увођење заната и трговине с Дубровником су њено дјело. На њен предлог је краљ Урош довео њемачке рударе у Србију (око 1252) и тиме осавременио и поспјешио ископавање руде (сребро, олово, бакар).  Краљ Урош, новцем добијеним од руде, унајмљује стране плаћенике за српску војску. На тај начин он пружа одмор од ратова премореним српским војницима, који сада имају времена да се посвете породици и газдинству.

Захваљујући рударству и доласку стране стручне снаге у Србију, а потом и враћањем војника кућама, развијањем трговине с Италијом, запошљавањем, и ковањем чврстог новца (сребрни динар), српска привреда се покренула а држава ојачала. Темељећи свој развој на рударству, Србија је од земље скромних привредних могућности прерасла у економски моћну земљу.

Привредни напредак је створио и услове за развој умјетности, па тако, између осталог, изгледа да је дворским црквеним хором краљице Јелене управљао познати диригент Раул од Зине.

Током своје владавине краљ Урош је успио да прошири границе своје државе на сјевер и на југ. Од свих непријатеља највише неслагања је имао с Дубровником. У споровима краља Уроша с Дубровчанима краљица Јелена би отворено стала на страну Дубровника. Штовише, узела је за обавезу да ће штитити дубровачке трговце макар то било против краљеве воље. У тајном писму из 1267-1268. године обећала је Дубровчанима да ће им јавити ако краљ Урош I крене да их нападне. Заступавши Дубровчане успјела је издејствовати неколико примирја и једном заједно с Млечанима спасити Дубровник од Урошевог освајања.

Међутим, у сукобу око католичких надбискупских надлежности између Бара, који се налазио у српској држави, и независног Дубровника, краљица Јелена стаје на страну града Бара који је потом папском одлуком добио спор.

Због Урошевог дугогодишњег одбијања да испоштује договор с Мађарима да за живота уступи дио територије на управљање старијем сину Драгутину, шураку тадашњег мађарског краља (Ладислав IV), принц Драгутин уз војну помоћ мађарског двора свргава оца с пријестола 1276. године. Краљ Урош I се потом замонашио, добивши име монах Симон. Наредне године је умро и био сахрањен у својој задужбини – манастиру Сопоћани.

Да би обезбиједио подршку брата Милутина и мајке која није осудила свргавање свог супруга, новоименовани краљ Драгутин им даје на управу дјелове српске територије. Јелена Анжујска је са свим правима краљице добила на управљање југозападну област, од ријеке Ибар на сјеверу до приморја на југу. Са синовима Драгутином и Милутином се договарала о најбитнијим питањима.

Према садашњим називима, земља краљице Јелене Анжујске је обухватала источну и дио западне Херцеговине (Босна и Херцеговина), дио Хрватске, читаву Црну Гору, дио Албаније, дио Рашке (Србија), и дио Косова. Значајнији градови у земљи краљице Јелене су били: Котор, Бар, Улцињ, Скадар, Требиње, Плав, Гусиње, Брсково, Дријево, Свети Срђ, Дриваст, Дањ и Сард.

Када је краљичина сестра Марија де Шор постала удовица, она се са својим сином преселила из Албаније (гдје јој је супруг био анжујски намјесник) код краљице Јелене. У споразуму са синовима Драгутином и Милутином, краљица Јелена је својој сестри Марији уступила град Улцињ на управљање. Марија де Шор је сахрањена у цркви Св. Марије на Свачу, задужбини краљице Јелене. И унуку краљице Јелене, Стефану Дечанском, на управу је уступљен дио краљичине земље – скадарски крај 1309. године.

Својом земљом краљица Јелена је најчешће управљала из немањићког љетног дворца у мјесту Брњак крај ријеке Ибар. Имала је дворце и у Хуму и у Котражима код Градца. На приморју, гдје је веома често боравила, користила је немањићку палачу у Бару и двор у Улцињу.

Негдје око 1280. године, краљица Јелена се замонашила у цркви Светог Николе у Скадру. Након замонашења, као монахиња је наставила да живи на свом двору у Брњацима и да као краљица Јелена управља земљом. Њен лични живот, облачење и исхрана били су монашки скромни. Војску није имала, а њену земљу је као територијално ближи штитио син Милутин. Њен правни поредак се заснивао на затеченом судству са постојећим немањићким прописима и обичајном праву.

Земља је била подијељена на жупе којима су управљали властелини – власници тих посједа. Привреда се темељила на рударству, пољопривреди, сточарству, рибарству и караванској трговини. Одређени видови занатства су такође били развијени. Међутим, плодна земља у Конавлима, око Скадра, Ибра и на другим мјестима није била довољна да исхрани становништво, па је краљица Јелена увозила житарице. Дио тих житарица бесплатно је дијелила најсиромашнијем становништву.

Била је позната по спремности да увијек саслуша народ и помогне колико је могла. Нарочито је помагала удовице, сиротињу, болесне, бескућнике и странце. Такође, веома је подстицала образовање и описмењавање становништва које се у то вријеме одвијало у оквиру цркава и манастира.

За потребе женске сирочади, краљица Јелена је у мјесту Брњак основала прву српску школу за домаћице. Ученице је окупљала из читаве своје земље, смјештала их на боравак и исхрану, образовала их, а по завршетку школовања помагала им је да се удају.

Краљица Јелена је такође помагала манастирске болнице, а основала је и самосталну болницу у Бару. Ковала је свој новац, сарађивала са сусједним областима, и дописивала се с многим страним државницима укључујући млетачког дужда, сицилијско-напуљског краља и римског папу.

У Србији су католици били присутни само у приморју, а због значаја приморја за развој српске државе сви српски владари су толерисали присуство католичке цркве. У том свијетлу политика краљице Јелене није наилазила на осуђивање. Штавише, католички Срби и други католици су је доживљавали као заштитницу њихових интереса. У приобалном дијелу она је подигла бројне католичке цркве, међу којима се истичу на овим просторима први фрањевачки манастири у Котору, Бару, Улцињу и Скадру.

Сама или уз помоћ краља Милутина обновила је или новчано помогла и католичке цркве других редова. Богато је даровала опатију Ратац код Сутомора и помагала Богородичину опатију на острву Мљет. Поред барске надбискупије, основала је и бискупију у обновљеном граду Сава (данас Сапа у Албанији). По Орбинију, обновила је и градске зидине Бара.

Подизала је и оправљала и православне манастире. У Стону је, како је записао Фарлати, саградила (обновила) манастир св. Василија, који је Сава Немањић, 1219. године, одредио за сједипште хумског епископа. У Брдима је обновила цркве у Ждребаонику и Јеленку. У Градцу је саградила своју главну задужбину – православни манастир Благовештења Пресвете Богородице.  Обновила је (1290) манастир Св. Срђа и Вакха на Бојани, о чему свједочи и сачувани натпис. Њега је из темеља обновио њен син Милутин (1318). На Свачу код Улциња подигла је цркву Свете Марије.

Положила је извјесне посједе манастиру Св. Николе на Врањини, доцније столици зетског митрополита, пренесеној са Михољске Превлаке.  Даровала је скупоцјену икону базилици Св. Николе у Барију, на којој су уписана и имена њених синова. Заједно с Милутином, богатом је обдарила манастир Св. Катарине на Синају и српске калуђере који су се тамо налазили.

Надгледала је изградњу православних манастира Сопоћани, Градац, и Грачаница, а на њен предлог краљ Милутин саградио је православну цркву Св. Стефана у Звечану. У мјесту Брњак  организовала је израду разних црквених потрепштина и преписивање црквених књига. Поред тога, обновила је многе градове и села у својој области који су били од ратова или од времена порушени (Диваст, Сава, Бар и други).

Јелена се у старости замонашила у манастиру Св. Николе у Скадру, за који се не зна да  ли је припадао источном или западном обреду, јер је у Скадру постојао и православни манастир Св. Петра, као у Улцињу – Св. Михаила.

Посљедње године свог живота (1308-1314) краљица Јелена је непрекидно провела у православном манастиру Градац и њеном оближњем дворцу Брњаци. Осјетивши да јој је живот на измаку, сазвала је помјесни црквено-народни збор у Брњацима 1313. године када се од свих поздравила.

Упокојила се у 84. години живота, 8. фебруара 1314. године, на двору у Брњацима. Посмртни остаци краљице Јелене су, упркос оштрој зими, одмах по њеном упокојењу пренесени у манастир Градац. Сахрањена је по православном обреду, уз чинодејствовање архиепископа Саве III и епископа Данила, њеног биографа.

На њеном гробу измирили су се њени синови, и састале се њихове жене Симонида и Каталена, представнице источног и западног утицаја у кући Немањића. Пар година касније, Српска црква прогласила је Јелену за светитељку.

Данас у манастиру Градац нема моштију Свете краљице Јелене. У својој повијести, манастир Градац је више пута био пустошен, тако да се не зна када су мошти краљице Јелене нестале. Монаси српског православног манастира Тврдош код Требиња као велику светињу чувају нетрулежну руку за коју предање каже да је рукас свете краљице Јелене.

До данас је више или мање добро очувано десетак средњовјековних фресака и икона са ликом Св. краљице Јелене које се налазе у цркви Св. Ахилија у Ариљу, Грачаници, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Паштровићима (Градиште), Барију, Ватикану, Градцу и у цркви села Шарић.

ПОРИЈЕКЛО: Архиепископ Данило Други, Јеленин савременик, пријатељ и сарадник, пише да је она „од племена фрушкога (француског) кћи родитеља који су били у великом богатству и слави“. Траг за њеним родитељима пратимо по двије важне теорије. Првој из 1902. године, истраживач Чедомиљ Мијатовић везује Јелену за фамилију Де Куртне, чији родоначелник је Петар де Куртне, млађи брат француског краља Луја Седмог. По другој, из 1982. године, Гордон Мекданијел сматра да је она старија кћи угарског племића Јована Анђела, сина византијског цара Исака Другог Анђела и Францускиње Матилде из породице Де Куртне. Мекданијел те тврдње заснива и на актима папе Иноћентија Четвртог из 1253. и 1254. године.

 Кориштена грађа:

Данило Други, „Животи краљева и архиепископа српских“, Службе, Просвета (Београд) и Српска књижевна задруга (Београд) 1988;

Миливоје Пајовић, „Владари српских земаља“, Граматик (Подгорица) 2003;

Момир Јовић и Коста Радић, „Српске земље и владари“, РОИД «Вук Караџић» (Параћин) 1989;

Милан Ст. Протић, Никола Кусовац и Десанка Милошевић, „Српска држава Немањића 1199-1321″ (Илустрован Историја Срба), Литера (Београд) 1995;

Миладин Стевановић, „Краљица Јелена Анжујска“, Књига-комерц (Београд) 2004;

Буда Миленковић, „Јелена Анжујска“, Агена (Београд) 1996;

Милан Ј. Ратковић, „Јелена – роман о краљици српској“, Наш Дом (Београд) 2001;

Драгиња Урошевић, „Јелена Анжујска“, Српска књижевна задруга (Београд) 1994;

Радмила Боровац, „Српска краљица Јелена Анжујска – хвални живот“, Социјална мисао (Беорад) 1997;

Жељко Фејфрић, „А тело јој нађоше да лежи као у роси“, Српско наслеђе, Историјске свеске, број 10, 199.;

Радош Требешјанин, „Јелена Анжујска као српска краљица, монахиња и ктиторка манастира Градац на Ибру“, Рашка, свеска 21, година 14, 1984;

Оливера М. Кандић, „Манастир Градац“, Републички завод за заштиту споменика културе (Београд) 1982;

Ђоко Слијепчевић, „Историја Српске православне цркве“, књига прва: Од покрштавања Срба до краја 18. века, БИГЗ (Београд) 1991;

Радош Требјешанин, „Архиепископ Данило Други о Јелени Анжујској“, Рашка, свеска 26, 1989;

Гојко Суботић, „Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених споменика у приморју“, Историјски гласник, број 1-2, година 1958. (Београд);

Драган Петронијевић, „Оснивање манастира Граца“, Рашка, свеска 26, год. 19, 1989. (Рашка);

Драгољуб Стевановић, „У трагању за истином“, Илустрована Политика (Београд), број 2242, 05.01.2002.;