ИНТЕРВЈУ: Гојко Божовић

ПАД У ВАРВАРСТВО: Ријалити Србија!

1162

У историји најуређенијих и најуспешнијих европских друштава у 20. веку, показало је како се лако и брзо може пасти у најстрашније варварство. И то није никад далеко од модерног човека. Наш пад у варварство огледа се не само у броју таблоида и ријалитија, него и у чињеници да су они постали мејнстрим, они обликују друштвену и политичку јавну свест

Гојко Божовић је у земљи Србији човек с маргине: као награђиван и превођен песник, зато што пише поезију, скоро потиснуту књижевну форму, као издавач, зато што заступа идеју ауторског издаваштва, која данас ни у глобалним размерама нема много присталица, као књижевни критичар, зато што књижевна критика више не постоји у медијима на српском језику, као вечити борац за културу, последњих година готово невидљиву у друштву чије су излоге заузеле старлете, ријалити играчи, таблоидни аналитичари и популисти политичари.

Дотиче ли вас кад чујете Жељка Митровића како се хвали да својим ријалити програмом подиже културни живот у Србији на виши ниво, ствара „српску ренесансу“, каже да је „мецена“ српских уметника?

-Није нимало пријатно, али морамо казати да оно што је одувек био мејнстрим сваког друштва које себи жели добро, култура и образовање, то више није мејнстрим у нашем друштву, то је по много чему убедљива маргина. Оно што би у сваком друштву морало да буде презрено и одбачено код нас је мејнстрим.

У тако шизофреној ситуацији кад стално пред очима има лоше примере, а лоши примери су страшно опасни зато што су коруптивни, јер лако је бити лош, тешко је испуњавати високе стандарде и бити солидан, пад у варварство није далеко од модерног човека. То се показало у историји најуређенијих и најуспешнијих европских друштава у 20. веку, која су лако и врло брзо падала у најстрашније варварство.

Наш пад у варварство огледа се у броју таблоида и ријалитија и у чињеници да су они постали мејнстрим, они обликују друштвену и политичку јавну свест. Политичка сцена такође личи на ријалити на отвореном, начин на који већина политичара говори суштински се не разликује од ријалити формата.

Држава се претворила у ријалити „Србија“ до мере да премијерка брани власника ТВ Пинк од свог министра културе, и то баш због министровог коментара да ријалити програми не треба да се емитују на каналима са националном фреквенцијом. Не чини ли вам се да горе не може?

-Политичке прилике су такве да је логичније да имамо Пинк, него министра културе. Догодило се нешто далекосежно, а ми као да одбијамо да будемо свесни последица неколико процеса који су подстакнути последњих година у нашем друштву.

Радикална маргинализација културе није само уобичајени глобални процес, у којем култура има мањи значај од оног који је имала у европским друштвима 19. и 20. века, то није само чињеница да висока култура трпи врло тешке ударе од масовне културе. У нашем друштву се до крајњих граница мења позиција коју култура традиционално има. Дошло је до драматичног кварења укуса у свим његовим појавним издањима.

Ако је друштвена модернизација Европе и западног света у 19. и 20. веку била неодвојива од високе културе и високе уметности као оквира у којима се обликују важне идеје и важне друштвене теме које прожимају друштво новим сазнањима и бољим шансама за све, тај оквир не може бити празан, он мора бити испуњен неким садржајем. Пошто је висока култура потиснута, па и поп култура у значајној мери, масовна култура, која је врло ниског стандарда и укуса и проблематичног садржаја, ако садржаја уопште има, утемељила је популизам као ново искуство.

(одломак из интервјуа за нови број часописа „Нова Економија“)