есеј

Света Русија постоји само у романима!

2595

Читава руска историја обележена је једним грехом који је настао тиме што је погажено начело Јустинијановог права: хармонија Цркве и државе. Верска или национална осећања стално су изложена принуди државног закона и тако личност човекова  (оно што је сам смисао Хришћанства) бива унижена. Тако се нација, као духовна заједница, јавља само у руској књижевности, као Света Русија која тек треба да дође

Под утицајем Русије су, чак, и наши многи свештеници, богослови и архијереји примили идеологију “Трећег Рима”, тј. једну идеологију империје, која (идеологија) није Православље, него хегелизам. тј. метафизика у којој – како ће то коначно открити Ниче! – нема Бога: “Бог је у тој идеологији умро!”

Русија не може бити православна као “Трећи  Рим”… Православље је негација Рима, јер је Православље синтеза Рима-Атине-Јерусалима, синтеза која је могућа само као благодат Духа Светога! (а не као државна или чак војна творевина!)

Ако је руски народ, заиста, “народ богоносац” (попут нашег српског народа као Небеског) – “богоносац” како то тврди Достојевски! – онда он то свакако није као “Трећи Рим”! То ми треба да поручимо и браћи Русима, из искуства Светога Саве, највећег ума европског 13. века.

Из те руске “идеологије империје”, приказиване као Православље, настао је атеизам руске интелигенције! Настала је Револуција: казна која се сручила на архијереје Руске синодалне Цркве! Тако се чак и атеизам неких наших савремених писаца – под утицајем руске емиграције или руског револуционарног покрета! – приказује као српска национална историја и свест!

Оно што је Октобар био за Русе, то је југословенство било за Србе: удар, нема сумње, мање снажан од Октобра и револуције, али удар довољан за исцрпљену и малу Србију да је избаци из њене историје. То ће се показати већ у догађајима око Конкордата који је био противан Православљу и српском предању (завету).  А кад је Конкордат одбачен, скршен на отпору Српске Православне Цркве, године 1937, силе југословенства судбину Срба у Југославији су одузеле краљу и монархији и предале Комунистичкој партији Југославије, конкретно Јосипу Брозу.

Тито, наравно, није имао и не би имао ту силу да скрши Србе. Али су силе југословенске идеологије одобриле упад Црвене армије у Србију, да би на тај начин Броз добио власт у Београду и до краја искористио југословенску идеологију за разбијање српске државности. Тако се југословенска идеологија коначно показала довољном да Србе избаци из историје исто онако како је Октобарска револуција избацила Русе.

Суштина Марксових захтева није у томе што би он био против демократије, него у томе што је био против нације: за демократију без нације и против нације. И данас се револуционарно-марксистичко порекло демократске интелигенције јасно открива у демократизму без националног става и без националне солидарности, без икаквог духовног смисла.

И обратно: нација без демократије, ауторитарна или чак тоталитарно усмерена нација, има дугу традицију у монархији. Таква монархија била је и руска. Тако Берђајев, у књизи Руски извори комунизма, налази оно што је заједничко и руском апсолутизму и руском револуционарном покрету: демократија револуционара је бесадржајна и зато бесмислена и беживотна, те лако нестаје или одумире неспособна да се одупре тоталитаризму. А нација царска је принудна, понижавајућа и лако изазива човека на револт.

Опирући се ауторитарној заједници која га лишава права, човек спонтано налази излаз у ирационалном, гневном и страсном револуционарном покрету. Кад кажемо спонтано, мислимо баш то: ирационално, без неког интелектуалног напора и без интимне духовности. О томе сведочи сва руска књижевност 19. века: најизразитије ликове књижевности чине управо ликови такве руске интелигенције. Нихилисти, који су то по свом неверовању у могућности људске заједнице. Њихов нихилизам изражава се у њиховом цинизму: могућност људске заједнице виде само у “материјалним интересима” (тзв. класним, сталешким), па тако ”објашњавају” не само род, племе и нацију него и саму Цркву.

Читава руска историја, од времена кад Москва, после пада Цариграда (1453), постаје “трећи Рим”, обележена је једним грехом који је настао тиме што је погажено начело Јустинијановог права: хармонија (или симфонија) Цркве и државе (догмата и закона, вере и правне свести, парохијске заједнице и државне силе). Јављајући се као говор или знаци саме суштине и достојанства човекове личности, верска или национална осећања (а она су ти знаци суштине) стално су изложена принуди државног царског закона и тако личност човекова – оно што је сам смисао Хришћанства и у Хришћанству најсветије – бива унижена.

А према тој унижености, човек има само два избора: или да буде апатичан, поданичко–бирократска “мртва душа” (која се одрекла свести о слободи и достојанству), или да своју душу “оживљава” и “спасава” гневом, очајем, револтом, па и злочином; да се колеба између ликова Гогоља и Достојевског.

Човек се тако одриче заједнице с “Богом који човека понижава” и у свом пркосу постаје хуманист, тј. проглашава себе, човека, за божанство и “меру свега”. Хуманизам је, насупрот теизму, настао из вековног одбијања црквеног клира да буде у хармонији с демократском државом. Тако Ками, позивајући се на руске историографе (па и Берђајева), каже у својој Побуни човека:

“Руска интелигенција се, истих тридесетих година 19. века кад и француским ауторима, заноси Шелингом, па четрдесетих година Хегелом, а у другој половини 19. века немачким социјализмом произишлим из Хегела (поготово после 1872. кад је на руски преведен Марксов Капитал). Руска омладина претаче тада у апстрактне немачке мисли неумерену, прекомерну силу својих сопствених страсти и тако својим животом оживљава те иначе мртве немачке идеје.“

Како је заједница међу људима могућа само као заветна, то је млада и гневна руска интелигенција, одричући се цара и “једине”, царске Цркве и нације, одрекла и сваку могућности људске заједнице. У томе се, међутим, од цара и царске идеологије разликовала само тиме што је искрено одрицала могућност заједнице коју је царска идеологија неискрено проповедала, а искрено презирала. (А то лицемерство царске идеологије Берђајев ће приказати у лику Побједоносцева.)

Историју руске монархије и треба, као Берђајев, приказивати истовремено и упоредо с историјом руске интелигенције коју је, за своје потребе, а онда и против себе, однеговао руски царизам. У тој историји јавља се покрет обнове вере у православном славјанофилству (које је показало силну симпатију управо и само за Србе међу словенским народима). Тај покрет обнове вере привидно је у сукобу с покретом руских “западњака”. Кажемо у привидном, јер ће се најзад показати да су руски “западњаци” открили вредност и дубину Православља тек кад су тражили да се вера и нација споје с демократијом и демократском државом.

Сукоб славјанофила и “западњака” руске интелигенције завршен је тако обостраном свешћу да проблем Русије и њене националне и верске обнове може бити решен само спојем нације и демократије. Тај спој покушаће да оствари руска Фебруарска конституција 1917. године.

Националну свест и нацију као вредност и као људску заједницу чувају – нажалост, без живих парохијско–литургијских заједница! – само руска књижевност (и руски монаси). Национална није ни држава, ни монархија, па чак ни, “синодална” царска црквена јерархија, клир, “бело духовништво”. Национални су само књижевност, поезија и монашки подвиг. Не интелигенција која живи по апстракцијама филозофије (метафизике) него баш само књижевност, поезија, позориште (и монаштво).

Тако се нација, као духовна заједница, јавља само у руској књижевности, као Света Русија која тек треба да дође. Национална установа у споју нације с демократијом није, дакле, монархија него књижевност, поезија, Пушкин, Гогољ, Тургењев, Толстој, Достојевски (и монашки ликови), те је нацији потребна демократија управо онако како је потребна стваралаштву (вери, заносу, сабраности човековој, књижевности, уметности, поезији). Смисао демократије се, на тај начин, открива као духовни: у књижевности, поезији, у молитви, у духовности, у смирености, у бестрашћу, у литургијском празновању и слављењу битија.

И кад је, историјом царизма и његове интелигенције, коначно постигнута противуречност између нације и демократије, онда се показала и немогућност истинске заједнице. У тој немогућности народ се јавља само као “пучина, стока једна грдна”, као гомила без физиономије, гомила која је маса. Појава такве гомиле је хаос. А хаос је највећа шанса сваке револуције, сваке мафије, сваког тоталитаризма. Тај хаос довољан је да се појави оно што се и појавило Октобра 1917: Лењин није рођен из руске духовне историје, него из хаоса, као Титани, подземна божанства зла.

Комунизам и револуција пресецају историју нације и чак избацују нацију из историје. Отклонити комунизам и револуцију, значило би, према томе, вратити се у историју. На шта и чему би требало да се врати Русија? Свакако на оно место где је била затечена Лењином и револуцијом. Да ли је то била монархија? Не, него конституција!

Руску апсолутистичку монархију није срушила Лењинова револуција (Октобарска), него руска фебруарска конституција 1917, дакле без Лењина и бољшевика, и пре Октобра. То је конституција која је накнадно, а погрешно, идеолошки и комунистики тенденциозно, названа “буржоаско–демократском”, “Фебруарском револуцијом”.

Конституција је значила или је  требало да значи: обнову нације, обнову вере, обнову Цркве, подстицај стварању нове елите, обнову Патријаршије и патријаршијског достојанства (које је изнад царског, односно краљевског).

Лењинова револуција није срушила монархију, него ту фебруарску конституцију која је срушила монархију. Лењин се није бојао демократије, он се бојао националне обнове у споју нације и демократије. И демократију је укинуо кад је спој демократије и нације запретио револуцији.

(из књиге др Жарка Видовића, „Историја и вера“, Светигора, 2008,  стр.236-247)

-наставиће се-