скиДање прашине

Грбаљ – ембрион српства!

5605
Лаврум превлачког манастира и Михоњског збора - претеча српског грба

Заметак српског царства неоправдано је запостављен у нашој историографији. Гломазна конструкција Душановог царства, стварана пуна четири стољећа, утемељена је у – Грбљу! Срби су баш ту основали своју прву државу и касније се ширили према унутрашњости Балкана

Пише: Васко Костић

Стари историчари, укључујући ту Србима ненаколоњеног Порфирогенита, имали су у виду четири скупине Срба. Међу њима, највећи значај придаван је јужним или приморским Србима. О њима се и највише знало захваљујући додиру са медитеранским народима, од којих су попримали разне културне утицаје.

Румунски историчар свјетског гласа, Никола Јорга, објавио је 1922. године запажену студију у којој је констатовао: „Организација српске државе почела је од стране Јадранског мора, у Дукљи, инфлуенсирана у свим односима живота латинског Запада, она се фиксирала и најзад консолидовала у унутрашњем дијелу Рашке.“

Нешто је морало бити и језгро Дукље. У мало каснијој студији (1924) Јорга је прецизнији: „Из Котора је формирано прво краљевство Срба…“ Под Котором сигурно није подразумијевао само тадашње мало насеље, већ и околину. Зна се да је у њој најзначајнији био Грбаљ. Због пространства, природних богатстава и људског (војног) потенцијала, питома и плодна Жупа са лукама на отвореном мору, била је важнија од једног забаченог емпорија. Жупа је синоним за Грбаљ (по народној пјесми – Србаљ). За српске велможе, Јорга каже: „Нови назив жупана, старјешина жупа, како изгледа, дошавши са Јадрана, замијенио је назив – војвода.“

Први српски владар који је успоставио сталну престоницу са утврђењем, био је Хромил Легет, син Крешимиров. За мјесто столовање одабрао је Превлачко светилиште у средишту његових посједа. Ти посједи, осим уже превлачке околине са Луштичким полуострвом и Грбљем, обухватали су и Будву са Паштровићима, затим Рисан са Кривошијама, Драчевицу (шире подручје данашњег Херцег Новог), Травунију (јужна Херцеговина са Конавлима) и све до Дубровника.

Он је на Превлаци 980. године подигао дворац и тврђаву (каштел), гдје је са супругом Ловицом и сахрањен. Дакле, на Превлаци је била прва српска престоница и духовни центар. Ипак, ни ови посједи још нијесу имали атрибуте државе.

После Легетове срмти, синови су владали његовим раздијељеним посједима. Били су у сталним међусобним сукобима, док се није појавио кнез Драгомир. Он је био стриц легендарног српског владара Јована Владимира, сина Претрислава Хвалимировог.

Кнез Драгомир тежио је да обједини српска подручја и стваори краљевство Срба. Уз обећање да ће добровољно прихватити Драгомира за свог владара, которска властела је 1018. године приредила богату гозбу на острву Светог Гаврила. Не слутећи превару, Драгомир је дошао на фешту са бременитом женом, двије малољетне кћери и малобројном пратњом. Ту је убијен, а у насталом метежу, Драгомирова породица је нашла спас у густој вегетацији.

Исте године родило се Драгомирово посмрче, крштено именом Војислав (помиње се и као Доброслав). По Барском родослову (писаном 1666. године), Војислав је прво одгајан у Босни, па у Дубровнику, мада неки историчари сматрају да није у питању Босна него Бока, односно да је ријеч о штампарској грешци. Ма гдје да је стасавао, Војислав је стекао изврсно војничко и српско патриотско васпитање. Од младих дана дизао је буне и 1036. године пао у византијско ропство. Успио је побјећи и предводити велике битке 1040. и 1042.године.

Врхунски познавалац историје Боке, Јосип Ђелић, ослонцем не само на попа Дукљанина него и на Ди Канжа, Рафаелија и Шлица, написао је: „Византијска војска се још једном сукобила са српском фаланфом недалеко од Котора, али то је било последњи пут. Побједа коју су Срби извојевали, славна у аналима тог доба, баци праву свјетлост на ваљаност српске нације. Тога дана, достојна памћења, нађоше смрт четири хиљада Византинаца, међу њима седам војсковођа.“  Ту је погинуо и прослављени заповједник византијске војске Курзумије са надимком Непобједиви.

Војислав је ову блиставу побједу приморских Срба извојевао уз незнатне губитке, главном ударном снагом Грбљана и њихових сусједа: с једне стране данашњи Паштровићи, Побори, Маине, Брајићи, Црмничани, Зећани,а са друге стране, становници околине Превлачког светилишта и западне Боке с Травунијом.

Владајући 25 година, Војислав је учврстио посједе око Дрима до Неретве и дубоко у залеђу. Први је понио надимак славе – Стефан, који су касније преузели многи српски владари.

Војислав је имао сина Михаила који је успио средити односе са Византијом, оженио се из царске куће и почашћен је високим достојанством протоспатора (царског врховног заповједника). Његово сједиште је било у Котору. Бугари су га 1072. године замолили да их прихвати као своје поданике, а владао је и Македонијом.

Михаило је 1078. године постао први легално крунисани краљ међу Јужним Словенима. Претходни „краљеви“ су били самозвани или непризнати од других држава. Михаила својатају данашњи „Монтенегрини“ као свог прог краља, иако тада није било ни Монтенегра ни Црне Горе. Својатају га и Хрвати, сматрајући да је владао „Црвеном Хрватском“. Када је Михаило постао крунисани краљ, сину Бодину дао је на управљање жупу Грбаљ са Будвом. Баш тако пише у старим изворима. Историчари замјерају Бодину сплеткарења и нерегуларна проширења посједа, као да је у томе био изузетак (такав је био стил понашања средњовјековних владара).

После норманско-византијске битке код Драча, користећи ослабљеност Византије, Бодин је загосподарио читавом проширеном Дукљом и Рашком. То је била прилично пространа српска држава, чији ембрион је био Грбаљ.

За кратко вријеме, српски краљевић Бодин, унук славног Војислава, створио је Дукљу, знатно простарнију него што је икада касније била Црна Гора. Управо тада, 1080. године, напуштен је страни назив Дукља. Замијењен је српским називом – Зета, који је означавао земљу приморских Срба.

Наредне, 1081 године, умро је краљ Михаило, Бодинов отац. По начелу семиората, Михаила је регуларно наследио његов брат Радослав, који се по спосбностима није много прославио. Он је владао 16 година, али само формално, јер се Бодин већ 1082. године помиње као крунисани краљ Срба, који је о свему одлучивао.

Током своје 26-годишње владавине, Бодин је, у зависности од ситуације, ступао у савез са Византијом и окретао јој леђа. Није желио да заостаје за другима, па је успостављао државне и духовне институције, како западњачке тако и источњачке.  За вријеме његове владавине, Барска бискупија је (1089) подигнута у ранг надбискупије и митрополије. Надбискуп дукљанско-барски постао је примас српски, надлежан за читаву Србију.
Манастир Архангела Михаила на Превлаци био је тада важан источњачки центар духовности и просветитељства. У Бодиновој држави чак и је и бенедиктански начин монашког живота био ближи православљу него римокатоличанству.

Уз раније поменуте земље којима је Бодин владао, треба поменути и Травунију, коју је припојио Зети, сматрајући је земљом својих предака, затим читаву Босну, а на југу и Драчку боласт (данашњу Албанију). Практично, он је био први владар који је објединио готово све Србе у једној држави, почев од оног малог посједа Грбља са Будвом.

Бодинова држава није била никоме потчињена. Имала је државне органе и хијерархију власти. Чувала је границе и одржавала међународне односе. Отварала је руднике, развијала трговину и саобраћај (каравански и поморски). Док је Бодин живио, одржавала се и напредовала прва српска држава, па није у реду што му српска историографија није дала мјесто које му припада, већ је препустила другима да га својатају.

Бодин је умро 1011. године и сахрањен је у манастиру Сергија и Ваха на Бојани. Убрзо после његове смрти, прва српска држава се распала на три дијела: Приморска краљевина, Рашко жупанство и Босанска бановина. Краљевина је остала само Приморска Србија. Од ове првобитне и старе Србије, потребно је разликовати Србију која је нешто касније настала освајањима Стефана Немање и његових наследника.

Цар Лазар и царица Милица

У Грбљу је рођено много истакнутих личности о којима се мало зна, јер то није било пожељно. У Доњем Грбљу рођен је проф. др Лазо Костић који је написао стотинак књига у прилог српства. У једној од њих забиљежио је: „Грбаљ је био највећа, најчистија и најкомпактнија српска општина… Грбаљ је кроз историју био најбунтовнији, најправославнији и најсрпскији.“ Када све ово имамо у виду, постаје природно што је и највећи српски великаш, цар Лазар Грбљановић, поникао баш у Грбљу!

Године 1375, цар Лазар је окончао црквену шизму са Цариградом из времена цара Душана, и стекао признање за српску цркву од стране Византије. Он је постигао споразум са цариградском патријаршијом одричући се права Срба на царску титулу, а заузврат је Византија признала српску патријаршију.

Кнез Лазар је успешно одбио неколико османлијских упада у Србију током 1380-их година. Погинуо је у бици на Косову 1389 године.