СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

ТУРСКИ ПОПИС НА КОСМЕТУ 1455. ГОДИНЕ: Само 46 албанских кућа!

1605

Средином 15. вијека постојало је скоро 13.000 српских кућа на Косову и Метохији. Било је и 75 влашких домаћинстава, 46 албанских, 17 бугарских. 

Пише: Далибор Дрекић

Према последњем попису становништа на територији АП Косово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живјело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на сјеверу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

До те већине дошло је, наравно, само и искључиво терором, геноцидом и прогоном који су у последњих пет стотина година систематично спроводили Турци, док су овим предјелима владали, и Албанци муслиманске вероисповести.

Зато је необично да српско историјско право на Косово и Метохију брани управо један османлијски документ, који доказује не само да су Албанци релативно речено новопридошлице на ту земљу, већ уједно доводи и у питање илирску хипотезу.

Наиме, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је скупљен у земљи Бранковића (другим ријечима, отприлике исто што је данас територија Косова и Метохије) забиљежио је невјероватну ствар: ситуација тада је била обрнута у односу на данашњу, и то драстично.

Османлијски пописивач је забиљежио да на КиМ постоји 480 насеобина у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забисежени као сиромаси. Неке куће су дијељене на више домаћинстава.

Пажљивим проучавањем онога што је забиљежио османлијски пописивач на КиМ установљена је фрапантна етничка структура становништа.

Средином 15. вијека постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Било је и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско.

Од свих имена и презимена која се помињу у попису, 95,88 одсто су била српског поријекла, 1,90 одсто романског, 1,56 неутврђеног, 0,26 албанског, 0,25 грчког, и тако даље.

Дакле, прије 500 година, постојало је на Косову само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просјеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина.

И не само то, него не постоји забиљежен чак ни један једини топоним албанског поријекла (уосталом, и данас Албанци на КиМ углавном користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена које је српског поријекла, па све до назива престонице – Приштине).

У 14. вијеку етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој сјеверној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим ријечима 1,8 одсто.

Иначе, званични назив овог за нас важног османског документа је био “Дефтер за Вукову област”. Величине је 30×12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну цjелину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на бијелом папиру црним мастилом, и то веома лијепим рукописом.