Скидање прашине

Како је митрополит Данило бранио Његошеву капелу!

2998

Из другог наставка серијала „Битка за Ловћен“, хрватског новинара Дарка Худелиста, који објављује београдски „Недељник“, издвајамо поглавље које се односи на ставове тадашњег митрополита црногорског-приморског Данила (Дајковића) и самог врха Српске православне цркве

Рушењу Његошеве капеле на Ловћену супротставио се митрополит црногорско-приморски Данило II, поручивши у „Побједи“ од 7. априла 1966. да „СПЦ још ништа није рекла о свему овоме, а свакако да има много више права да о томе говори него многи који настоје да сруше ловћенску капелу, јер се ради о једном православном, освећеном храму“.

митрополит Данило II

Притом је Данило нагласио: „Црква је за владике, а маузолеји за цареве, краљеве, предсједнике република или друга световна лица.“

То је био врло важан тренутак јер је наговијестио побуну Српске православне цркве у „случају Ловћен“ – побуну која ће се идућих година уистину и догодити.

Но, када сам рекао Мати Мештровићу да српска страна, а особито СПЦ, нису никако прихватили маузолеј направљен према нацртима његовог оца Ивана Мештровића, објаснио ми је:

„Они су (СПЦ и њени истомишљеници) још 1920-их казали да то није у духу православља (мислио је на онај први Мештровићев пројекат маузолеја који је наеручио краљ Александар). И онда су се љутили што је мој отац представио Његоша у народној ношњи, а не као владику… Наравно, једино тако су га и комунисти хтјели прихватити, они не би дигли споменик да је…“

Ту је Мате Мештровић застао, а онда додао: „Мој отац није желио да га представи као владику, а не би ни комунисти на то пристали.“

У годинама 1968-1969. прича око Његошевог маузолеја на Ловћену диже се на још већи ниво. Дана 9. децембра 1968. године, Скупштина општине Цетиње (предсједник Скупштине Петар Tомановић) доноси дефинитивну одлуку о рушењу Његошеве капеле и изградњи Мештровићевог маузолеја, а непуна три мјесеца касније, 28. фебруара 1969. године, Завод за заштиту споменика културе Црне Горе још једну врло важну одлуку – о измјештању старе Његошеве капелице на неку другу локацију.

Но, све је то учињено без знања и без консултација са Српском православном црквом, односно с митрополитом црногорско-приморским.

И Црква  креће у контраофанзиву. Свети архијересјки сабор СПЦ (присуствовао му је и владика Данило) издаје саопштење у којем се оспорава Скупштини општине Цетиње (и црногорским властима) право на рушење постојеће капеле на врху Ловћена, и наглашава да се мора испунити Владичин аманет.

Другим ријечима, Архијерејски сабор СПЦ ставио је вето на рушење старе капеле на Ловћену.

Посебну тежину имао је чланак митрополита Данила у „Православљу“ под насловом: „Његошу не треба маузолеј“, у којем је високи званичник СПЦ одлуку црногорских власти о рушењу старе Његошеве капеле упоредио с поступком италијанске окупационе војске у Другом свјетском рату, када је италијански тобџија (током војних вјежби) погодио и оштетио Његошев споменик на Ловћену (но, Италијани су се за тај инцидент извинили).

Осим тог самосталног иступа владике данила, из редова СПЦ почели су стизати и такве оптужбе на рачун Цетињана (Црногораца) у којима се подизање маузолеја поистовјећивало с „варварским чином аустријске војске“ која је 1916, у јеку Првог свејтског рата, срушила капелицу коју је Његош још за својега живота био подигао.

Цетињани су ово доживјели као увреду и понижење. Њих да Срби и СПЦ упоређују с аустроугарским и италијанским окупационим војскама, проглашавајући их тако националним издајницима и оскврнитељима изворне Његошеве оставштине. Дана 17. марта 1969. године, одржана је сједница Скупштине општине Цетиње, на којој су разљућени и разгоропађени одборници дословце отимали за ријеч да би изразили своју огорченост и противљење ставовима СПЦ. Неки су чак тражили да се судским путем затражи сатисфакција због тешких оптужби.

Протест цетињских средњошколаца испред резиденције митрополита Данила, 19. марта 1969. године

Врхунац црнгоорског протеста против СПЦ догодио се два дана касније, 19. марта 1969. године, када су цетињски гимназијалци, односно ученици старијих разреда цетињских школа, демонстрирали испред резиденције митрополита Данила, носећи притом транспаренте на којима су били исписани цитати неких Његошевих стихова, попут: „Не, владико, ако бога знадеш дали ово светковина није!“ и „Какав даваш приговор, владико, трн у здраву ногу забадате…“

(наставиће се)