Трагом трача

Хрватски „Јутарњи лист“ о својатању Субашића!

2054

Фудбалери Хрватске су се пласирали међу четири најбоље екипе на свету, пошто су савладали Русију после бољег извођења пенала (4:3). Један од јунака те, као и оне претходне победе, против Данаца, био је голман Данијел Субашић, чији је отац Јово православац, а мајка Боја католкиња. И ту почиње заплет на Мундијалу који је узбуркао страсти као ретко када је о фудбалу реч. И не само фудбал.

Срби су проглашавали Субашића за „нашег човека“, док су, као по аутоматизму хрватски портали брже боље доказивали да је он заправо њихов. И то нас враћа у период пре распада Југославије, када су у хрватским градовима живели и Срби и Хрвати. Такав закључак износе и новинари „Јутарњег листа“, који су се позабавили овом проблематиком. Тим поводом преносимо ауторски коментар поменутог хрватског медија, назван „А шта би било да није знао да брани?“:

„Данијел Субашић је имао седам година кад су они који су „тачно знали“ ко је ко у његовом граду Задру у једној ноћи поразбијали десетине српских локала и продавница, свакако зато што су „тачно знали“ да су српски. У том времену, у тој земљи и у том граду, одрастао је као један од оних за које се, ето, „није могло знати“, али се ипак „знало“ ко је ко. Одрастао је као дете православца из Заграда код Бенковца, који се, да ствари буду још јасније, звао Јово. Али, одрастао је и од мајке католкиње која, да ствари буду замршеније, носи име које може и не мора бити “наше” – Боја.

Одраставши у том и таквом свету, хрватски национални јунак прошао је сав јад развоја хрватског ногомета. У клубу у ком је поникао био је на леду. У менаџерско ропство је покушао да га увуче Мамићев задарски клон, члан ХДЗ-а, клупски шеф и мафијаш Рено Синовчић. Због сукоба менаџера, млади голман је пре 20. године живота морао да бежи у Загреб и да пријављује претњу. Прича Данијела Субашића, укратко, тек је нешто драматичнија од прича десетине деце робова које финансијски цуцлају и као робље препродају хрватски мамићоиди.

Но, прича задарског чувара мреже имала је, уз опште и типске невоље хрватског фудбалског блата, имала још једну специфичну, мањинску. Млади задарски голман, наиме,“није баш“ био Хрват. Односно, он јесте био полухрват, за себе је тврдио да јесте Хрват и да јесте католик по рођењу, али у свету у ком „се знало“ ко је ко, такође се јако добро „знало“ да се његов отац зове Јово. Толико се то „знало“ да је и будући таст претио ћерки да ће је убити зато што се забавља са момком јеретичке, трофазне крви.

То је, понављам, свет у ком је одрастао Данијел Субашић. То је свет у ком би се он сто пута могао окренути на главу, сто пута би могао да прими католичка обележја и да се на ДНК мајке Боје, но у том свету би се „знало“ да је он син Јове, а та чињеница би могла да обележи његов живот. У том свету Данијел Субашић тешко да би могао да ради у јавном сектору, не би могао постати директор, професор историје, не би од ХДЗ-а добио уговор за ординацију или посао у електропривреди, а ако би нешто од тога и добио или могао, могао би тек уз мимикрију и доказивање лојалности. То је свет који је чекао задарског Данијела. То је свет у ком би живео да није једне чињенице која је променила све. А та је „потанкост“ да је – знао да брани.

Због те „потанкости“ за Србиновог сина су се отимали хадезеовски, криминални менаџери. Због те „потанкости“ доспео је прво на „Пољуд“, па у Монако. Због те „потанкости“ је доспео у репрезентацију, где је низ година делио свлачионицу с усташоидним земљаком из Придраге, Јосипом Шимунићем. Због те „потанкости“ доспео је на гол националног тима. Због те „потанкости“ је у недељу у Нижњем Новгороду обранио Данцима три пенала. Због те „потанкости“ овог викенда је постао национални херој“, наводи се даље у ауторском тексту „Јутарњег листа“.

За крај, посебна пажња се поклања својатању хрватског голмана.

„А онда се догодио перверзни медијски обрт. Оног часа кад је момчина из Бенковца обранила Данцима три пенала, српски таблоиди су славодобитно „открили“ да је Субашић Јовов син, те да Хрватска пласман у четвртфинале дугује једном далматинском Србину. А кад су Срби у Субашићу „открили“ Србина и православца, с хрватске стране је кренула медијска мобилизација. Сви хрватски колумнисти, блогери и анонимни коментатори једногласно су прионули томе да српске колеге науче како њихов аршин рода и крви не припада савременом свету. Сви су се силно трудили да подсете „оне преко“ како нема везе шта је некоме отац, него како се осећа и којој култури припада. Како није важно што је неко по роду и крви, него по уставној, грађанској припадности. Сви су се наједном потрудили да присете колеге с оне стране Дрине да се „не може знати ко је ко“ и да то у Хрватској није важно.

Све је то лепо. Осим што ту постоји један проблем. Проблем је што те исте вредности хрватска јавност, политика и грађани не примјењују на све Јовове синове. Те им вредности одједном постану миле тек онда кад Србин зна да брани, кад добије Нобелову награду или измисли наизменичну струју.

У неком паралелном свету, стасити Задранин Данијел Субашић могао је да не игра. Могао је да заврши некакву школу, да научи занат и да буде тек анонимни Задранин у раним тридесетим годинама. Нисам сигуран да би и тада анонимна хрватска гомила на њега примењивала исте критеријуме које примењује сада. Нисам сигуран да ли би и тада било неважно ко је коме отац, него како се осећа и којој култури припада. Нисам сигуран да би им и тада било неважно шта је неко по роду, него само по уставној, грађанској припадности. Нисам сигуран да би и за тог Субашића важило да се „не може знати тко је тко“ и да то у Хрватској није важно. Нисам сигуран да би тај други Субашић избегао да му у „стакленој ноћи“ 1991. године не смрскају продавницу.

Стога свако ко намерава да кличе „овом“ Јововом сину, прво треба да размисли: „Шта бих мислио о њему да није велики голман, него службеник? И да ли би се и тада држао тога да „није важно ко је ко?“ Или би, да се на главу окрене, Данијел за нас био „тек“ – Србин?“, закључује новинар „Јутарњег листа“.