фејсбук објава

Тридесет удараца по голим леђима попа Макарија, дуплим бичем!

1716

Изјава ђакона Ненада Илића да је представа „Олимп“ толико добра да је треба приказивати и на Богословском факултету, изазвала је бројне реакције на друштвеним мрежама. Ево једне од занимљивијих…

 Објавио: Станко Богојевић

E, мој попе, као реакција на ову „уметност“ је хришћанство и настало. У старом веку, од Есхила, преко Софокла, Еурипида, Менандра и многих других, декаденција је узимала толико маха да је ни Аристофан својим покушајима мирења различитих тенденција није могао зауставити.

Римљани су, упркос надљудским Хорацијевим напорима, изабрали Амфитеатар у односу на Театар и отишли у вражjу матер, управо у овакву папазјанију бесмисла!

Бесмислене оргије по укусу најнижег слоја публике у све слабијем Театру и крволочне, смртоносне оргије у Амфитеатру.

Не, ово нема никакве везе са, нити је било каква сувисла анализа било чега, а најмање античке трагедије. Ово је бескрупулозна произвољност и бестијална импровизација којом се покушава уништити сваки смисао цивилизацијских, културних или уопштено етичких вредности, али не указујући на недостатке и упућујући на вредније ствари, него рушећи принципе на којима се било каква вредност заснива.

Све се може запрљати, окрвити, изнередити, обезвредити и обезглавити, обезверити и обесмислити, али се поставља питање – зашто се то чини? Уметност има циљ! То је слобода, лепота, хармонија, то је борба и истина и суровост бића у амфитеатру искушења у одбрани избора.

Деструкција по дефиницији није уметност. Стварање слике је уметност, без обзира на њену тему. Касапљење те исте слике у комаде и њено спаљивање „неће да може“ да буде уметност!

Ово је, попе, спаљивање и касапљење слике и као такво у служби је Нечастивог, у служби хаоса, у служби опште деструкције појма креације и слободе! Љубави и Наде! Правде и истине!

Отрцано, рећи ће мање упућени. Но, гле чуда, то су општи постулати античке трагедије! Узвишеним етосом, супроставља се мраку танатоса! На пример, да би се осврнули на Прометеја, не морамо развлачити комаде свеже џигерице по сцени. То је неподношљиво вулгарно, вулгарније од додиривања гениталија или било ког телесног атрибута.

Уметност се убија убиством метафоре, као што се Бог убија недостатком вере. Цивилизација недостатком етике и филозофије. Ајде, попе Макарије, тридесет удараца по голим леђима дуплим бичем и сто Оченаша!