скидање прашине

Зашто је Руска црква држала у ланцима св. Максима Грка!

1388
Св. Максим Грк (СПЦ га слави 3. фебруара по грегоријанском календару(

Човјека који их је научио како се правилно крсти и шта је Свети Дух, руски државни и црквени врх је 1525. године осудио на 23 године тамновања у ланцима. Зашто се то десило, сазнаћемо из култне књиге „Шест византијских портрета“, чувеног историчара Димитрија Оболенског

Руски научник Ели Денисов објавио је 1942. књигу под насловом „Максим Грк и Запад“, у којој је доказао да Максим није био нико други до Михаило Триволис, грчки исељеник који се крајем 15. вијека похађао хуманиситчке школе у Италији. Триволисови су били угледна византијска породица. Средином. 14 вијека дали су једног цариградског патријарха.

Михаило је рођен око 1470. у Арти, престоници грчке провинције Епир. Турци су заузели тај град и породица је брзо одлучила да се исели. Најближе мјесто гдје су могли да се склоне био је Крф, тада под млетачком влашћу. Вјероватно је 1492. прешао у Фиренцу која је тада била главни центар грчких наука у Европи. У Фиренци, гдје је остао три године, на његово формирање као учена човјека утицали су грчки филозоф Јован Ласкарис и велики платонист Марсилио Фићино. Други, сасвим другачији утицај је доминиканског фратра Савонороле, који се рачунао за једног од највећих мудраца тога времена (на крају је погубљен, због сукоба с папом).

Године 1505, или 1506, налазимо Михаила, сада као калуђера Максима, у манастиру Ватопед на Светој Гори. Десетак година је провео на Светој Гори биле су кључно раздољбе његовог живота. Ту се удубио у византијску књижевност, како религиозну тако и световну. Готово  је извјесно да је Максим у Ватопеду помно пручавао дјела Јована Дамаскина, византијског теолога чија је дјела сматрао „врхунцем филозофије и теологије“. Од световних књига најчешће је користио и преводио Руску енциклопдеију која је данас позната под називом „Суда“ за коју се раније вјеровало да ју је написао извјесни Суидас.

Последње раздобље Максимовог живота започело је 1516; те године је на Свету Гору стигло једно изасланство владара Василија Трећег. Дошли су с намјером да позову у Москву неког доброг преводиоца с грчког језика. Руска краљевска књижница била је богата многим грчким рукописима донијетим из Византије, али само мали број Руса могао је да их чита. Био је потребан стручњак да их одгонетне и превде на словенски језик.

Избор је пао на монаха Максима, за кога је игуман Ватопеда, у писму московском митрополиту, написао да „одлично зна Свето писмо и вичан је превођењу свих врста књига, како црквених тако и оних које називају хеленским (световним) зато што је од најраније младости с њима растао и научио да њих разумије, а не само да их чита као што други чине…“

Максим је у Москву стигао марта 1518. Први је задатак био да припреми превод тумачења Псалтира, који су написали Свети оци. Било му је потребно 17 мјесеци да обави тај задатак, али је упоредо почео да пише своја дјела. Совјетски научник Алексеј Иванов, у драгоцјеној студији објављеној 1969, пописао је укупно 365 дјела која се могу приписати Максиму, које је подијелио у четири групе: теологија, филозофија, државништво и социјални проблеми.

Сада морамо сада да размотримо друго питање, блиско овоме, јер је оно трајно утицало на Максимову судбину.

У позном средњем вијеку у Русији су постојале двије врсте манастирског живота. С једне стране, у централним областим налазимо велике опшежитељне обитељи које посједују земљу, и то често у великом обиму, искоришћавају сељаке да им је обрађују, и баве се интензивно административним и привредним дјелатностима. Тај тип манастира био је познат као „јосифовски“, по имену Јосифа, игумана Волоколамска, вође „непопустљивих“ који су жељели да спале све јеретике.

С друге стране, на далеком сјеверу земље, групе малих испосница, у којима су живјели монаси који су били увјерени да је посједовање земље неспојиво са монаштвом. Били су поборници мистичног учења византијског исихазма. Монах који их је предводио, Васјан Патрикејев, био је довитљив и снажан борац. Тај бивши војсковођа и дипломата, члан једне кнежевске породице, пао је 1499. у немилост и био присиљен да се замонаши. После неколико година боравка у скитима на сјеверу земље, вратио се у Москву гдје је стекао велики утицај на новог великог кнеза Василија Трећег. Васјан и Максим ће времном постати блиски пријатељи и сарадници.

Кад је Максим стигао у Москву, Васјан је управо завршио, са одобрењем Цркве, своје главно животно дјело, нову редакцију Номоканона, православног приручника канонског права. Васјанов Номоканон требало је да докаже како манастир који посједују земљу крше канонско право. Не треба се чудити што је Максим стао на страну „непосједника“ и што је своје знање грчког и искуство са Свете Горе ставио на располагање свом новом пријатељу, Русу.

Нема сумње да су њихови непријатељи пажљиво забиљежили следеће Васјанове ријечи, који је за разлику од Максима, био склон претјеривању: „Све наше књиге су лажне и писао их је Ђаво а не Свети Дух. Док Максим није дошао, ми смо те књиге користили да хулимо на Бога, а не да га славимо или да му се молимо. Сада смо преко Максима упознали Бога.“

Ма колико опрезан Максим био у томе што је говорио, дозволио је да његова ћелија у манастиру Симонов постане нешто као дисидентски салон у коме су се окупљали критичари московског друштва, углавном племићи.

Максим је негдје у зиму 1524/5. био ухапшен. После његовог хапшења, у фебруару 1525. одржано је суђење двојици његових пријатеља; обојица су оптужени за велеиздају и оглашена кривим; једном је одсјечена глава, а другом језик! Маја 1525. и Максим је изведен пред суд којим су предсједавали велики кнез Василије Трећи и московски митрополит Данило који је уједно био и главни тужилац.

После очигледно пристрасног суђења, Максим је осуђен на самицу у манастиру Волоколамск (упориште „посједника“), окован ланцима, изопштен из Цркве, уз то му је забрањено да чита и пише. Осуђен је на 23 године затвора.

Оптужен је да је имао јеретичка схватања, да се бавио магијом, да је критиковао великог кнеза, да је критиковао руску спољну политику и савез са Турском, да је говорио да је тврђење Руске цркве да је независна од Цариградске патријаршије супротно закону, и да је оптуживао манастире и цркву због посједовања земље и сељака.

Максим је енергично одбио оптужбу да се бавио магијом, и из недавно откривеног записника са суђења, јасно је да тужиоци нијесу располагали никаквим доказима. Признао је да је говорио како ће султан једног дана сигурно освојити Русију, пошто мрзи све чланове византијске царске куће чији је потомак по мајци и Василије Трећи.

Максим се као Грк надао да ће једног дана московски суверен, најмоћнији православни владар на земљи, притећи у помоћ његовом поробљеном народу и да ће га ослободити невјерничког ига. „Рат између Русије и Османског царства је нужан предсулов за ослобођење хришћана на Балкану“, рекао је Максим на суђењу. Максим је тешко могао да прикрије колико је озлојађен спољном политиком московске владе која је, суочена с непријатељством пољско-литванске државе и сталне војне опасности од татарских каната Крима и Казана, све наде полагала у савез с отоманским Турцима.

Последње двије оптужбе против Максима биле су отворене и углавном тачне. Он никада није крио увјерење да је положај Руске цркве, која је већ сто година бирала своје поглаваре не тражећи сагласност цариградског патријарха, супротна канону, и да она треба да буде послушна у односу на своју мајку-цркву. Исто тако је отворено на суђењу казао да је против тога да манастири посједују земљу.

После 15 година тамновања у ланцима, средином 1540, цариградски и александријски патријарси писали су Ивану Четвром захтијевајући да ослободи Максима и да му дозволе да се врати на Свету Гору. Руске власти срца каменога одбијале су све молбе с образложењем да сувише зна о његовој земљи, али су му дозволиле да чита и пише. Тако је настао Канон Светоме Духу, који се и данас употребљава у Цркви.

Пуштен је из затвора тек 1548. године (дакле, издржао је пуну казну), али му нису дозволили да се врати на Свету Гору, већ му је, као нека врста кућног притвора, одређен манастир Света Тројица у близини Москве. Ту је живио наредних осам година, до упокојења 1556. године.

Одбацивање човјека који је у дубини своје духовности и учености представљао оно што је најбоље у култури византијске Грчке, означава окретање Русије од њеног некадашњег византијског наслеђа. Истина је да су руски црквени људи управо у вријеме када је Максим био у Московији, разрађивали своју омиљену теорију по којој је Москва трећи Рим, чиме су својој престоници приписивали улогу средишта универзалне моћи и главног чувара православља.

Као родољубиви Грк, и поборник чувања наслеђа Византије, Максим није подржавао ту теорију, него се залагао да Русија као побједник уђе у Цариград, што би довело до ослобођења његовог народа и до његовог васкрсења под скриптом православног цара и васељенског патријарха који би се вратио у мајку свих цркава – Свету Софију.

Максим је, очигледно, био и сувише велики романтичар, па није примијетио како се хришћански универзализам Византије у Русији 16. вијека, услед сужавања културних хоризоната и као последица realpolitik њених владара, промијенио и извитоперио у много ужим оквирима московљанског национализма.

Максимова ученост је далеко превазилазила ниво тадашњих московских кругова, живио је, уз то, у космополитском свијету у коме су византијска баштина, итало-грчке везе позног средњег вијека, и традиционалне везе између Русије, Свете Горе и Цариграда, још донеке биле жива стварност. Он је био последњи од људи свог соја. У наредним вјековима, и Руси су га дубоко поштовали, због тога што им је објаснио како се треба крстити, шта је Свети Дух и како тумачити текстове из Светог писма.

(одломак из књиге „Шест византијских портрета“,  Димитрија Оболенског)

 

 

 

.

о, пиво, шљива.“